Просветни гласник

ФРАЊА МИКЛОШИЋ

179

кор, а то је што највише примера, које наводи, није узео из извора, него их је сам начинио, а кад се тако ради, онда место закона у језику, којих се држи сав народ, морају доћп мисли једнога човека, т. ј. самовољство. Из овога што је речено излази шта по мојој мисли треба ире свега искатн од научне синтаксе. Она треба прво примере, којима иотврђује постављена правила, да узима из литературе, да бисмо се уверили да иравила није измислио писац него да је оно доиста закон у језику. Друго, она не треба да се држи литературе само свога времена, него и старије и најстарије споменике да претресе, јер се у научној синтакси не тражи само да се зна како се сад говорн, него и како се од најстаријих времена говорило, осим што и овде као и у науци о Формама стари закон осветљује садашњи обичај. У кога су ова начела, оп ће доиста радосно поздравити именовано дело г. Ђ. Даничића, који је са више ваљаних послова о језику већ на гласу, јер оно не само еминентно одговара реченом искању, него се и згодном разредбом, прецизијом и потпуношћу врло добро одликује. У њему не само пема ни једнога правила пепосведочена, пего су и примерп из литературе узети ; даље ии један период српске литературе није прескочен, него су спомепици њезшш од дванаестога века до наших дана с марљивошћу, којој се доиста дивити треба, испитани и за оинтаксу иоцрпени. Знам напред, да ће се где коме учинити да је аутор стављајући нримере учинио добра сувише ; али ко промисли како је важна ствар знати докле се у прошло време с којим законом може допрети ; ко узме на ум како често долази питање је ли што, што се у језику покаже, опште правило, или је само изузетак, везан за време или за место, он ће и у том бити захвалан аутору на беспримерном труду његову. Али му на његову са свим изврсном послу не може нико већма захвалити од писца ових врста, који је к двема књигама своје поређене граматике, у којима је наука о гласовима и Формама, рад скоро додати још једну о синтакси, а којему у овом послу Даничићеву стоји све што му из важна дела српске синтаксе треба, и који ће осим тога из њега поцрпсти много оштроумних примедба опште вредности. Потписани мисли, да има право казати, да ни један словенеки језик о својој синтакси не може показати овако ваљана посла као српски у овој књизи. Г1о свему овоме ваља желети да свршетак дела што пре изађе. Не може човек да не назове српски народ срећним, што добивши од поштованога Нестора мећу елавистама ненадвишен зборник својих народних песама, којима се сав просвећени свет праведно диви, в речшш, који је Јглед за речнике, сад од млађега

човека пма о једноме између најтежих делова у граматици својега језика посао, који иауци са свим одговара. У Вечу, 19. августа 1858. Др. Фр. Миклошић. Уредништво „Србских Новина" под текстом ставило је овунапомену: ,,3а особиту част држимо што нас је најкомпетентнији судија у оваким стварима удостојио овим чланком''.

Оцена ДаничиК.ева «Рјечника из књижевних старина. сраских". Први соезак а — брЂЗ>>. До годинс 1840. јамачно нико није номишљао да народ српски има знатно мноштво докумената за своју историју од старијих па до новијих времена. Речене године изађоше на свијет у Београду документи, који се сачуваше у архиви нсгдагање реиублике дубровачке а који сс тичу послова, које с Дубровником имаше Србија, Восна и на по се омањи власници срискога народа. Од то доба не даде себи мира љубав к старинама, те многи докумеити изаЈ^оше на свијет трудовима ШаФарика, В. С. Караџића, М. Пуцића, издавача књиге, о којој сам рад говорити, и других. И сам сам се огледао на том пољу, и године 1858. великодушном помоћу кнеза српскога Михаила М. Обреновића издадох у Бечу зборник свијех докумената, писаних српским језиком, и штампаних и иештампаних, за које могах дознати. Осим грађе од докумената имамо за српску историју љетописие биљешке и биографије српских владалаца и црквених поглавара, које издајући на свијет стекоше заслуге Шафарик, Вукомановић, Даничић и други. Види се да није мало домаћих за дознавање старога живота српскога са сваке стране, на се ваља надати да кад један иут истраживање одузме ову драгоцјену грађу, коју да богме треба још сложити и са страним изворима, онда ће се моћи показати живот српскога народа онако, како у овај пар не би човјек мислио да може бити. Да би се до тога дошло, учињен је велик корак дјелом г. Дапичића. Речени су споменици писани језиком, који данас разумију само они који се баве око језика, а ни они га не разумију свуда потпуно ; јер садашњи језик српски не зна за многе старе ријечп своје, на тпјем ријечима треба тек тражити значење поредећи мјестима, на којима која долази, а често и сродне језике узимајући у помоћ, особито словенске, а не ријетко и језнке сусједних парода, грчки, италијански, мађарски, арбанаски, а за доцнпје вријеме н турски. Тако на пр. ријеч казш>ц<Ј, — за њу према страној хазна неки ми-