Просветни гласник

181

краткоће и једног краткога акцента : а = аа; високодуги пак (~) сложен је из једнога оштрога акцента и једне обпчне краткоће; а = аа. Ова се сличност може врло лепо примерпма потврдити: д г ћте = дијете = диете = деете = дете; в^к = вијек = виек = веек = век; селце = сеоце; појас = иоас = паас = иас итд. Тиме се могу лепо протумачити већ одавно позната правила, да акценти 44 и ~ могу стајати само на првом слогу у речи, док акценти 4 и ' могу стајати па сваком осим последњега: бтац, доброта, претилина. рука, јунаци, потурченику итд. Ово се опет правило допуњава другим, ио коме речи једносложне могу имати само 44 или брег, суд, брат, лук итд.( 31 ). Ово правило, да акценти^ или могу стајати само на првом слогу, јамачно је отуд, хнто се оштрина акцента" може лепо опазити само на оном слогу на ком је интенсивност најјача, а то је први слог у речи. А пошто акценат^ може стајати само на првом слогу, то ће, наравно. и њему ближи акценат моћи стајати само на нрвом слогу, јер је а = аа, и по пређашњем правилу а не може стајати ни на ком другом слогу него на првом. Према томе, на прилику, не би требало акцентовати јуначе, јер би то било = јунааче, а то не може бити, него треба" акценат с првога а помаћи на први слог те изговорити јуначе = јуначе ( 32 ј. У речи које имају ' или х акценат, находе се са свим друкчије иојаве акцентбвања, а то за то, што ти акценти несу везани увек за први слог( ЗЈ ).

Од четири наша акцента најзнатније је, бар за сад, питање о акценту О њему је досле највише писано, али и данас иесу сви иа чисто, где га ваља бележити (кад је слог акцентован), а где не ваља (кад је само дужина без акцента). Много заслужни филолог наш Ђ. Даничић држао је да нема дугих слогова без акцента, него да на сваком дугом слогу мора 31 ) Ииак се чини да се неке речи тим двама нравилима иротиве ; тако се каже: очевидии, којекако, осим ако се ово це може нротумачити тим, што су речи сложене, па је нрви акцеват отнао. Теже је објаснити облик ве (= вас) с овим акдевтом. 32 ) Т. Маретић »Јхујеасе о кга1ј. уе1. ^ЈшпагЈЈ! и 2а^ге^и.« За школску годиву 1778|9., стр. 46. 33 ) То се може најбоље видети, кад иред речима стоји аредлот.

бити акценат ~( 34 ), те је према томе писао: вбдимо, жене :§;еп. нт§\), краљева, правдасмо итд. Овако је говорио Даничић у својој „Малој срп. граматици", а одмах за тим и у нрвој раснрави својој о акцентима (81ау. ВЉИо1;ск. I. стр. 97). После непуне године дана појави се с противним мишљењем ученп проФ. Фр. Миклошић. Говорећи о акцентима српским у првом делу своје упоредне граматике словенских језика, примети он, да у речима, у којима Даничић бележи два акцента, други слог није акцентован, него да је само по просодиском квантитету дуг. Он оправдава тврђење своје овим разлозима: 1., Што је основно правило акцентуације, да у једној речи има само један акценат, или бар да је један слог јаче наглашен. 2., Што то тврди н постанак слогова, о којима је говор. 3.. Што је, најпосле, и Вук то опазио, казавши у предговору к своме «Рјечнику": „готово би се могло рећи, да је и овај глас ( п ) двојак у оним ријечима, ђе се два надазе у једној ријечи: на пр. памћење, судим". Даничић иак у иотврду свога мишљења и у одговор Миклошићу вели, да може бити стари језици, којима данас не познајемо изговора. несу иодносили два акцента у једној речи, али да је то правило старих језика к без довољнога истраживања пренесено на нове" ; и да то правило само себе обара, кад допушта да на речи може бити само један главни акценат, дакле, да може бити још какав узгредни. За тим вели, да нема никакве разлике у говору између речи: узраст (зШига) и 5'3 раст (а<1 диегсшп , јер би иначе, вели, реч раст морала бити без акцента, што се никако не може допустити. Најпосле вели да није баш поуздано, да се ирви и други слог у таквих речи неједнако изговара, нпр. судим, памћење, а ако би било поуздано, да се други слог слабије изговара од првога, онда би то ваљало тумачити тим ( ( што су овде два једнака акцента, један до другога». «Има у језику — вели Даничић -— и јачих ствари, него што су акценти , па кад се две једнаке састану, једна другој уступа у нечем, тако се нпр. говорн во м: боо, јати м. јаати, поке м. по оке. Кад ово не би било прави узрок, за 34 ) Вук је на једном месту изразио сумњу, да је слог На ком је ~ акценат — двојак.