Просветни гласник

2 22 РАД1БА ГЛАВНОГА

треба да има места у примеви казне, кад се и од законодавца и од стручњака узимају најбрижљивије у оиену све ирилике, које би утицале на слободну вољу човекову — то је нсразумљиво! Они н сами захтсвају, да се криван најбрижљивије иромотри и оцени (којега је мпшљења и наш писац гтр. 3. и др.), а међу тим таке законике кривичне хоће, који не би воднли рачуна ни о вољи („или као што се обично узима: о слободној вољи", стр. 257 и 275) учиниочевој. —- Могло би се мислити за иротивнике слободне воље, да или пе знају или се не сећају, да је и у иракси и у науци освсштано иравило, да толико исто злосрећне ирплике, које оснажавају или слабе људску вољу, утичу на дел\н.е колико и сама слободна воља и да се о томе води рачун. Ако то није, онда се не може да нађе нрави узрок, зашто они норпчу, ниште вољу човекову ; јер кад се то чннн, онда би се по њима доследно морала казнити сва дела кривична нодједнако, па и прости злочинци као и политички, јер сви раде без икаква утицаја своје слободне воље и без свога изоора оно, што им и како им иод / уку До (је. Из тога, што је човек један део остале природе и са њом тврдо уланчан, и што он у иогледу биолошком и физполошком није слободан од закона остале природе, не следуЈе још, да он својим делањпма правац давати и мењати не може и да је лишен слободне воље своје. Нема сумње, да је кривично законодавство једна веома моКна основа свеколиком наиретку човечанства, и да је оно све впше прпступало и приступати могло правди и законима се људске природе одазивати зато, што је поред осталога поглавпто узимало у рачун и у оцену вољу човекову. Ако би се сад по мишљењу позитивиста или »нестручних криминалиста" избацила слободна воља из науке кривичних права и законодавстава, онда би то значило вратити се у назад за толико векова, — значило би ићи у пра-ис.торијска времена са казном, јер ко зна, које је то доба, ако га је у опште кад и било, у које се није водио рачун о слободној вољи људској. У смислу Физиологије, у смислу биологије, у смислу извесних стања душевних може се и рећи да човек није слободан и да нема слободпе воље; али се то не може ио иравилу казати у смислу науке кривичног ирава. Ко сме н. пр. казати за ону лепу поетску истину да је лаж, кад народни несник велп: „Твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди, ђе год дођеш води !" — или »По три копља упријеко скаче, Унапријед ни броја се не зна!" — ма да се извесно зна, да тачно узимајући казано овако не може бити. Треба дакле знатн како сешта,

САВЕТА

у ком смислу и у којим грамицама узима. Отуда и јесте нужна стручна спрема, отуда и јесте разлпка између стручно и олако сиремних људи. Позитивпсте су напољу сиоје струке дубокомислени људп, а на пољу науке крпвичнога права, које се у главном п ие дотичу, „ кратковиди." У осталом. у науци кривичног права може се о људској вољи говорити само као о слободној (релативно слободној); јер ако она није слободна, онда она није у строгом смислу речи воља , — она је онда само жеља или неизменљива и неодстуина иоследица и иојава иретходних ранијих иојава или узрока — она је неизбежна резултанта свега претходнога, свију нретходних „коеФицијената. 8 Зато и рекосмо раније, да има слободне воље, где човек може избор да чини у томе, да ли да учини или да не учини кривично какво дело. „Нестручни" правници, „криминалнсте", лекари и позитивисте могу наћи, да нема слободне воље у оном случају, кад она већ на далеко чувена препреденпца госпа измами од јувелпра скупоцену огрлнцу и на вешт начин дечка јупелирова предаје доктору Легран ди Со .1 -у као лудака, који је уобразно неке новце и неку огрлицу, — или у онпм, у књизи нашег писца споменутим, у којима је иреиреденост или лажан извор узет као случај оскудице слободне воље, н. пр. кад разбојнички вођ Хесел судији каже, да су разбојнпци од користи по друштво, — да су они бич Божји, — да су од Бога послати на земљу и т. д. (стр. 91), или н. пр. у оном на стр. 81, или п у оном на стр 75 и т. д. — у свим тим и тима нодобним случајевима могу неспремми правници криминалисте, лекари и позитивисте наћи да нема слободне воље, али сиремни иравници крнминалисте, докле год се у тим случајевима признаје, даје бнло свести у људи, морају усвојити иротивно. Према томе напредак онај, који нам писац обећава, ако слободна воља изостане „из деФпниције кривичне одговорности" неће бити нанредак него назадак у науци крпвичног права, која тежи за тим, да се све више и тачније узимају у оцену сви елементи и ирилике, које имају везе било са учињеним делом било са учиниоцем. како би у што бољој сразмери стајала иравична и иотребна казна са кривицом, — а не да се то све више из оцене кривице и казнине нрпмене избацује! Но могло би се зар рећи, као да је и наш вредни писац нешто, у неколико предосећао и назирао, колико ће таки нови законици иматп вредности међу људма, кад је похитао да каже, да о величини и природи казне треба водити рачуна и да „величина и природа казне зависи од са свим других прилика," о чему ће он, ако буду некеио-