Просветни гласник

240

наука и насглва

је на првом послу урађено, може се лепо видети из дела Константина ФилосоФа о правопису. о којем ће бити опширнијега говора, и из дела, којих је број приличан, која се доциије писаху, држећи се Константином поставлзених правила. О овом другом послу ресавских преводника, при данашњем стању сиоменика, тешко се може што казати с поузданошћу, коју наука тражи. Овај двоструки посао ресавских преводника, коме се не може порећи основаност, мучно да би могао ма колико успевати, да им се не стави на чело као заштитник и помагач главом деспот Сгеван, који и сам, као учен н образован човек, увиђаше све незгоде ондашње књижевности. Гајећи ватрену жељу да гом незгодном стању српске књижевности иомогне, он је са изванредним гостољубљем иримао и сваким почастима обдаривао учене емигранте који, иосле пропасти Бугарске, добегоше у Србију деспоту, те у њему нађоше искреног пријатеља и издашног заштигника. У свези са овим радом стоји и онај јачи иолет. који се опажа у свима гранама књижевне радње овога доба. Нарочито су ондашњи наши књижевници поклањали велику пажњу историјским делима. Колико данас знамо, у време деспота Стевана су преписивана или из нова превођена, и ако су раније у XIV. в. преведена била, дела Ј. Хамартоле и ј. Зонаре, а гамо амо но делима ондашње књижевности могу се наћи траговм већега познанства не само сувремене црквене грчке књижевности него и старих класичних књил;евности. Са ојачаном пак љубављу према исторнјским делима и иреводима Хамартола п Зонаре стоји у најтешњој свези и појава млађе редакције српских летописа, за које се може очигледно поређивањем доказати. — као што ћемо имати нрилике да видимо — да су постали под утицајем Константинова дела о животу деснота Стевана. Као што се види, заслуга је десиота Стевана, што се, у то време, јави у нашој литератури иокрет, каквог не беше за више од 100 година. Настави се прекинути ток књижевности у главном истим нравцем. али са нешто друкчијим иогледима и тежњама, које овој књижевности дају особити значај. ( ( 3аиста је, вели Рачки, за просвјетне прилике српске значајан појав, шго онај исти

кнез Стјепан Лазаревић, који је невољну косовску баштину наследио не само мачем маше него и пером кријепи себи дух свој и народу ломи душевни хљебац; на даље што је у оној кобној доби потицао и друге на књижеван рад, те око себе сакупио киту умника." ') Да ли је и колико западна књижевност утицала на нашу књижевност тога доба, не може се ништа са пресудношћу тврдиги. Имајући на уму врло честе и пријатељске везе са Ду.бровником и Млецима, пријатељство и чест додир деспота Стевана са двором угарским и краљем Жигмундом, за кога се зна да је био прнјатељ књижевности и уметности н да се и сам огледао у стварању песама; — можемо се лако склонити на мишљење, да је све то могло имати неког утицаја и на погледе деспотове, па преко њега, као главног покретача, и на остали наш живог материјални и душевни. Овоме мишљењу као да даје потврду лен напредак уметностн, а нарочито живоииса, о коме нам пружају лепу сведоџбу аквареле на златној основи, које је израдио уметник Родослав као илустрације еванђеља, писаног после смрти деспота Стевана, у коме нађосмо мало час помињати поговор. Г. Ст. Новаковић. који је на археол. изложби у Кијеву гледао то еванђеље, тврди, да су оне. по мишљењу зналаца, «врло одскочиле од познатих нам старијих или сувремених слика наше тадашње уметности и у слободности и лепоти цртежа, и у колориту, и у изради, да управо служи на част целој нашој тадашњој уметности." V Када са овом оценом живоппса вежемо комнетентну оцену г. Валтровића о тадашњој нашој архитектурн, мислимо да смемо претностављати, да би се ови зачеци, да је којом срећом Србија била срећна, да ужива мир за једно недесет година, могла развити у леп плод и ко зна, да ли, ирема свему што довдо изложисмо, не би ( рбија, као и Мталија, постала друго, ако и слабије огњиште, пренорођаја. «Сви ови останци књижевноети и уметности показују, да јс Србија Немањића усисала била живље иросвјете онога времена, те уједно јамче, да би се п у њој ови ') Рачки, Ковоуо , сгр. 66. -) Ст. Новаковић, С арх. изложбе у Кијеву, 1874. год., стр. 10.

/