Просветни гласник

10

ЛВКЦИЈВ ИЗ СРПСКОГА ЈВЗИКА

ГЛАСОБИ 87. — Самогдасници и сугласници. Гласови се деле на самогласнике и сугласникв. 88. — Самогласници су: а, е, и, о, у. Сугласници су сви остали. !■ САМОГЛАСНИЦИ 89. — Подела самогласника. Самогласници се деле на неичане и ненеичане. 90. — Ненчани самогласници су: е и и. Ненепчани су : а, о и у. 91. — Самогласник р. Глас р може бити и сугласник и самогласник. 92. —- Глас р је самогласник : 1. Ако се налази између два сугласника, н.пр.: сри, врт, смрт, грло итд. Ако се л, које је носле р, претвори у о, р остаје самогласник , н.пр.: гроце (постало од грлце). 2, Кад је у почетку речи, а после- њега је сугласник, н.пр.: рђа, ри а, ртеница, рзати, итд. Ако је овака реч сложена са речју која се свршава на самогласник, р остаје као самогласник, н.пр.: зарђати, иорвати се, зарзати, итд. 93. — Да би се самогласник р око кога има самогласника разликовао од сугласника р, меће изнад њега тачка : гроце (грожђе), иорђати (порубити). 1. Ологови 94. — Слог. Један или више гласова који се заједно изговарају зове се слог. 95. — У сваком слогу мора бити један самогласник, и он сам за себе може сачињавати слог , а могу уз њега доћи и један или више сугласника. — Слога дакле не може бити без самогласника. 96. — Деоба речи на сдогове. Пре• ма овоме свака се реч може разделити на онолико слогова колико у њој има самогласника. 97. — При дел>ењу речи на слогове сугласници се придају једном и другом са-

могласнику, н.пр.: та-ма, сло-г а, ста-за, љуба, итд. Ако се у средини речи десе два сугласника, онда се они придају један једном, а други другом слогу, ако нема никакве друге речи која би се почињала са та два сугласника, н.пр.: воћ-к а, мај-ка, љуико (јер нема ни једне речи у српском која се почиње са ћк..., јк..., или ик ...). Ако ли има каква реч која се почиње са та два сугласника, онда се оба сугласника придају другом слогу, н.пр.: би-тка, та-мно , (јер има речи које се почињу са тк и мн : ткати, много, итд). — Ако је реч сложена, дели се по саставку, н.пр.: из-раст , раз-лог (а не : и-зраст, ра-злог , и ако има речи које се почињу са зр. зл : зрети, злато, итд). 2. Кратки и дуги самогласници 98. — Самогласници се по изговору деле на кратке и дуге. 99. — Кратки самогласници су они који се при изговору брзо изговарају, а дуги су они код којих се при изговору гласом отеже, као да су два кратка самогласника један до другог. Кратке самогласнике бележићемо овим знаком ", а дуге овим цар жена начин срце кћер умрети муж окб кбкбт певати прстен рука свир&ти мрак јутро вече шета.ти слуга змија дрвбјкб. 3. Акценти 100. — У речима које имају више слогова сви се слогови не изговарају једном висином гласа, него се сваки пут један слог изговара већом висином, јаче се наглашује, од осталих То наглашавање зове се акценат, а слог који се вишим гласом изговара зове се акцентовани слог. 101. — Акценат пада само на самогласнике. 102. — У српском језику има два ак; цента : слаб и јак. 103. — Код слабог акцента глас се на акцентованом слогу диже и спушта се тек на другом до њега. Код јаког акцента глас пада на акцентованом слогу и не продужује се даље,