Просветни гласник

лекције из српскога језика

11р.: иеаел-, аеиео; дел-, део (разЈел. раздео). 147. — Не мења се д у о у речима: бдл, вал, мал, тал, Радул ; а може и да се промени и да остане у речима : ждрал (и ждрао), арострел (и ирострео). 148. — Ако се пред овим о које је постало од д деси још једно о, онда се та два о сажимају у једно дуго о. Пр.: сонол, соко, сок 6; вб, дв, стб. расо, ђавд, и т. д. 149 —Ако се основа свршава на два сугласна, онда се између њих умеће а. Г1р. : веар, веа&р; ланат, шав, иесак, конац нокат, ован, овас, огањ, п-шак, жетелац, носилац, аас, угаљ, восак, игд. 150. — Не умеће се а, ако су крајњи сугласници зд, ст, жд, шт. Пр.: грозд. лист, иришт, дажд. 151. — Ако се деси да је крајњи од та два сугласннка д, онда се прво уметне а, па се д иретвори у о. Пр.: иосл, иосал, иосао; котао, витао, сврдао, угао, кутао, иетао, иакао, узио , итд Други падеж 152. — За други падеж наставакје а. Пр : зуб-а, орача, стрица , овчара , грозд а, белца, јунака, Мар ка, Милоја , Божа, Вула, баба, зеленка. 153. — Код којих је именица уметнуто а у 1. пад. избацује се у другом и у свима осталим падежима и једнине и множине, сем 2. пад. мн. Пр : веир а, лакта, шв а, ие ска. конца, нокт а, оена, Овса. огња, итд. 154.—Ако се основа свршава на два сугласника неједнака по звучности, они се, пошто се избаци уметнуто а, изједначе. Пр.: напредка, капретка; голуика, дршка, враица, незнабошца, Шаица, итд. 155. — Кад се избаци уметнуто а, ако се у основи стеку сугласници који се тешко изговарају, један се избацује. д и т избацују се кад дођу пред цич. Г1р.: отца, оца; свеца, ирошцс ; судца, суца, и т. д.

156. —Ако се основа свршава на два сугласна и прво је д, онда кад се избаци уметнуто а, у свима падежима (сем 2 пад. множ.), д долази на крају слога и нретвара се у о. Пр.: жетепца, жетеоца, владаоца, носиоца, таоца, засеока, комиоца, иросиоца, итд. 157. — У неким речима остаје д непретворено у о. Пр.: анђелка, белца, далка, дулца, ђаволка, жалца, залца, исиолца, калца, иомолца, телца, иревалца, сталца, ткалца, тули,а. Крвоиилац има и крвоиилца, и крвоииоца ; а иалац, кад претвори д у о значи пера у точка : иаоци. 158. — Ако се пред тим о које је постало од д деси још једно о, онда се оба слију у једно дуго о. Пр.: колца, кооца, кдца; тобоца, вока, итд. Трећ.и е еедми падеж 159. — Наставак је у. Пр.: зубу, лакту, враицу, оцу, жетеоцу, белцу, коцу, аеиелу, соколу, иослу, Марку, Вулу, аобру, итд. Четврти паде® 160. — Именице које су имена ствари немају никаква наставка (као ни у 1. падежу). Пр..- зуб, иеиео, бол, до, аесак, иосао, колац, и т. д. 161. — Именице које су имена лица и животиња имају наставак а (као у 2. падежу). Пр.: ковача, веира, враица, оца, жетеоца, белца, вока, сокола, Марка, Вула, зеленка, и т. д. Пети падеж 162. — Именице чија се основа свршава на ненепчани сугласник имају наставак е. Пр.: зубе, јелене, веире, соколе, итд. 163. — Ако се основа свршава на грлене сугласнике или на ц, ти се сугласници мењају пред е, и то : г у ж, к и ц у ч ; х у ш.