Просветни гласник

516

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

пише: Думас, Виктор — Уго? — На стр. 78. вели ее: »Таки (неспремни писци) мисле, шта је могао Шекспир без претходне спреме, шта су могли толики лруги, за што не бих и ја могао ?» Овако, како је бсз потребнпх знакова написано, излази, да се они питају, за што не би могао и Бан да пише, кад је писао и Шекспир. А то се, ваљда, није хтело рећп? Штампарских погрешака има доста. Неке су исправљене, а мпоге су остале превиђене. Према свему овбме двадесет пети глас сраске краљ. ака демије, који нам је донео драмске казоре од Матије Бана, не носи на себи тип академичарског рада, нити је њиме помогнјто пречишћању по.јмова на пољу драмске теорије, ма да ни ситне мрвице, које доноси, нису са свим на одмет нашој — у томе и сувише сиромашној — књижевности. А Г.

новк књигж и листови Два војника. Написала А. Г. Коваљенс ка, преве .1а Живанз. Београд, парна штампарија народне радикалне странке, 1891.-16° стр. 83. „Ако збиља мислимо о велпкоме народном задатку, о страшној и крвавој борби која ће нас једном срести — онда треба нашој деци и нашим војницима, а то су родитељи, мужеви, браћа и синови, давати да чптају оваче читанке, и да се у овоме духу и овоме правцу војнички и грађански васпитавају® — вели се у поговору ове књижице. Да белетристика има у народиом образовању важног удела, о томе нема сумње. Она је најзгоднији медијум, кроз који се у разумљивом облику иуштају у народ мисли појединих погледа на живот

ПРООБЕТНИ ПРОСБЕТНИ Д0БР0ТВ0РИ МИхЛОВАН ГУШИТ\ пешАдиЈски кАпетАН I клАсе у иенсиЈИ (НЕКРОЛОГ) »Влаго оном, ко до века живи, г Имао се рашта и родити«. Његуш. Без сумње, родољубље је врлина над врлинама. Христова заповест: а Љуби ближњега., као себе самог", звучи тоном човечанског родољубља. Народ,

и друштвено кретање. А каква се мисао овом књижицом уноси у шири читалачки круг? Два војника, који су у рату пострадали изгубивши један руку а други погу, враћају се збратимљени у село кући једпога од љих, да ту заједно живе и ра 1.е. Они, који — као што сами кажу — вреде слд ва једног и по човека, јер скупа имају три руке н три ноге, раде све послове, који им могу бити од материјалне и моралне користи. Под надгледањем онога дошљака расте сипчић домаћинов, и снажи се физички и морално. При крају се износи кратка а.ш лепа слика њиховог домаћег живљења. Као што се види, овде се не износи каква засебна, специјална мисао, већ лепа слика двојице, који и као пострадали налазе начина да се поштеним редом задовољно и весело одрже на овоме свету. Али овој не особитој идеји даје велике цене прост и разумљив начин припопедања уз уметничко сликање прилика и карактера. Српски се иревод старао да сачува те лепе стране ориђинала, ма да би бољи био кад у њему не би било грешака: сво небо, одпочиње, брат му у Москву учи, остајте 3. Богом, божијих, наједанпут, одкуда, видио, заркаше (м. захркаше), волио, носаше, сретну (м. срећнуЈ, неговорећи, незнајући, сћућурио, разљутићете, посо (м. посао), свеједно, тавне (м. тамие), нимало, изјутра, ко (м. као), зато. Тако исто и реченица; »И впдиш ти шта је од моје дрвене ноге учинио и у кхкав чин ароизвео\" Ако ова прдча у скоро дочека и друго изДање, желели бисмо јој не само исправку назиачених грешака, већ и мало боље рухо у техничком и штампарском погледу, , Књижица је прештампана из»0дјека к од 1891., ма да на њој то није назначепо. Иначе је можемо само препоручити. А.

КОВЧЕЖИЋ чије груди греје блага и животворна топлота родољубља, мора бити срећан и славан. Родољубље је извор великих дела, која судбину народа унапређују. Орпски народ, од како се зна за њега, одликовао се овом врлином. Наша новија исторпја казује нам многе примере реткога родољубља. Са јачањем просвете, ова божанствена врлина хвата све јаче и све дубље корсна у нашем народу. Тако редови српских родољуба бивају с дана у дан све чешћи и све гушћи. Па и ових дана споменица српских родољуба отворила с.е, да се на њеним