Просветни гласник

549

Исправност рачуна доказује се разним исправама : писмпма, рачунима, рецеписима и тргов. књигама. Рачун треба да обухвати све посредне и непосредне користи, које је пуномоћник прибавио властодавцу. Пуномоћник има право само на награду, ако је уговорена; према томе плодови,интерес, главне и споредне користи, све то припада властодавцу. Па и онда, кад је пуномоћник својом радњом прибавио много већу корист, ио што се могло очекивити, она припада вл !Стодавцу (в. § 615. гр. зак. «а сву корист..."), јер пуномоћник треба да има на уму, да није радио за себе, већ за рачун властодавчев. Сем уговорене награде, он не сме ништа више задржати. а то с тога, што би се тада неправедно богатио на рачун другога. Главно је да пуномоћник ништа не изгуби, а није главно да он добије. Последица је овога начела и то, што је пуномоћник дужан да плати интерес на суму властодавчеву, коју је на своју корист употребио. «С,)иос1 поп ехегсиИ; ресишат 8е<! ас1 ши8 8ио8 сопуег^егИ; јп шигав сопуетеШг, диае 1е§11Јто тос!о 111 гед1опШи8 1гедиеп1ап1иг. И Пуномоћник треба да преда властодзвцу ствар, коју је примио уз пуномоћство. баш и тада, кад она не припада властодавцу; он не треба да исчражује правог сопственика, јер је он « гшАиа ттГ81ег». (Јн није позван да решава питање о својини, које га се не тиче. Изузетак је онда, кад пуномоћник зна, да је та ствар украдена ; тада је не мора предати властодавцу. Не само да пуномоћник полаже властодавцу рачун о ономе, што је у име властодавца добио, већ и о ономе, што је требао добити, ако је овоме узрок његова кривица. Пуномоћник је дужан да иоложи рачун свакад, кад то властодавац захте |в. § 617. „на захтевање"..). О супетитуцији пуномоћника. По правилу иуномоћник је дужан да сам собом изврши поверени му посао (в. § 6 !6.грађ. зак.). Разлог јеирост: властодавац је пуномоћнику поверио извршење пуномоћства због његових личних особина, поверења према њему, поштења, иодобно-

сти, умеганости и т. д. Није потребио да то буде нарочито изражено у пуномоћсгву. Ако пуномоћник није добио од властодавца овлашћење, да може извршење нуномоћства поверити другоме, оида је одговоран за штету која би отуд произашла. Ова је одговорност јога од већег значаја, ако је пуномоћством изречно забрањена супституција. Међу тим- ова одговорност пуномоћникова престаје, кад га је властодавац у пуиомоћству овластио, да се супституигае одређеним лицем, чије подобности и врлине властодавац нознаје. И ако је властодавчев избор био рђав, онда сам себи треба да припише у кривицу штету, која је отуд произашла (в. § 616. грађ. зак. «. . . . осим, ако му није нарочито дозвољено. . ."). Ако је пуномоћник истина овлашћен да се може суиституисати, али супститут није одређен од стране властодавца, онда је пуномоћник одговоран за штету, која долази услед рђавог избора супститута. ну ова одговорност варира нрема томе, да ли је пуномоћство с наградом или без нагрвде. У овом другом случају пуномоћник одговара само за свој избор, јер је то његово дело, а за радњу суиститута не одговара, јер то није његово дело. Питање је овде : кад се може узети, да је учињен добар избор? — Добар ће избир бити онда, кад суиститут није био очевидно неиодобан да одговара за штету, коју би нанео својом радњом. У осталом ово је са свим природно; јер се с пуномоћником који чини само пријатељску услугу, не може строже ни поступати. Кад је, пак, пуномоћство с наградом, одговорност је пуномоћникова већа. Није довољно само, да супститут буде подобан да одговара за штету; потребно је још, да је и поштен. Ово је нарочито важно у тргов. праву. Из досадањега видели смо, да овлашћење на супституцију мора бити изречно исказано у нуномоћству, и да властодавац може или да сам одреди супститута или да избор супститута остави иуномоћнику. Ну од овога правила има изузетка. Има случајева, у којима, ма да пуномоћство изречно не садржи овлашћење на супституцију, ипак се дозвољава супституција.