Просветни гласник

614

РАДЊА ГЛАВПОГА ПРОСВЕТНОГ САВВТД

стр. 19., говорећи о догматима, који су у симводу вере, каже се: „зна се, да неки хришћански догмати иису јасно псказани у символу, а неки се и не помпњу у њему, нити се могу из њега извесги"?/ Мало пиже каже .се: „догмати о светитељима, о икоиама, о моштима, о спомињању мртвих итд.; ови догматн, осим иоследњег, немају везе са Символом вер.е " // — То није истина; то је веома груба погрешка, која се не може ничим иравдати. У нравосдавној хришћ. дркви нема ни једног догмата, који не стоји у врло тесној и битној вези са символом вере. Јер кад те везе не би било, символ би изгубио своју важност; оп бипрестао бити символом вере. 0 томе се може свакп уверити не само из догматике, него и из обичног катихизиса. Сгр. 21. под ,а) Због тога, што су већином свп догмати таке истнне, које се нашам ограниченим разумом тешко постижу, оне се не могу објашњавати разумом; сваки је догмат—вера хришћанска, па с тога се свакп мора вером н објашњавати'' ! То Је збркано и нема смпсла. Хришћански догмати јесу тајне (истине); оне се не могу разумети, иначе би оне престале бити тајне и постаде обично знање, а у „Упуству" се каже: „тешко се постижу«! Према „Упуству", дакле, тајне истине догмата, ма и тешко, ипак се постижу! Ово је до сад у богословској науци било иепознато ; тајне истине догмата сматрале су се непостижне. Каже се: „ке могу се објашњавати разумом ," него чнме? !!.... Ово је са свим неумесно и лакомислено речено. Вером се нрцмају тајне, разумом се доказују и објашњавају аотребе њихове. За тим се продужава : „главно је нрн излагању догмата, да проповедник свој предмет што тачније издожи пли преда, и да најјасније објасни дрквено учење о њему, а за друго се не мора много старати "/ Да не буде обратно ? ! Црква је одредила н објаснила све догмате, и само их треба слушаодима у том смислу јасно представити, па се свом силом старати, да их слушаоци ириме и усвоје, н по њима свој жпвот, рад и вда- ! дање удешавају, — да делом докажу да су у смислу јеванђелском Хришћани, а не: „а за друго ее" (т. ј. усвајање) »не мора много старати" / Стр. 22. ,,б). У осталом, у неким случајевима не могу се искључити докази ио разуму, јер има и таких истина, које су бар сагласпе са законима мишљења и за које су оваки докази умесни и корисни" !!! — „ Које су бар сагласне са законгша мишљења " / Ово је сувише грубо и оезпалачки речено и то у једном уџбенику!! Иространство и време јесу такве величине, које, по самој природи својој, прелазе сваке одређене границе. Ја не могу представити (зампслити)

највеће пространство, које не би било окружено са још већим пространством. Тако исто, ја не могу замислити најмање пространство, које не би у себн закључавало још мање нространство. Из тога следује: нема ни нчјвеКег, ни најмањег иространства. Ирво се увек може увећаватн, и друго смањивати. То се исто може рећи и о времену. То су истине природио-математичке. Ца јесу ли те истине ,6ар сагласне са законима мишљења" ? ! У колако их ум људски може разумети, оне су сагласпе, а оео што ум не разуме, он ће се увек трудити, да дозна и разуме. То исто важи и за истине (тајне) догматске. Умом ће се оне вечно доказиватп, а према потреби духа човековог, вером примати. Умпи се, дакле, докази из области наука богословских не могу никад искључивати, нити се искључују. Стр. 28. „У опште, при изјашњавању богослужења мора се свагда имати у виду морални циљ, који ће првенствовати над свима осталим, догматпчним историским и символичким". Сравни 17. и 18. стр. „Упуства." Дакле, морални је „циљ" више догматичног, и то при изјашњавању богослужења! (Да је тако, онда би се звао моралослужење). Из тога следује: морал је више догмата?! Ово се у православној цркви до сад иије прпзнавало, него су се догмати сматрали највиши, они ирвенствују, иа ваљда ће тако и од сад остати. То претпостављање морада догмату—тако је, као кад би се у Психологији говор (језчк) претпостављао уму, и ум из говора пзводио, т. ј. кад би се тврдило : човек је разуман за то, што има језик. У излагању саставних делова „слова" (стр. 48. — 59.) није ништа ни поменуто о контексту, а зна се, да је контекет у слову један од врдо важних ц бнтних делова његових ; јер ои потврђује другим наводима (истинама) из св. иисма оно, што је у тексту, преддожењу, или иначе у слову казано. Правила о контексту не могу да се изоставе ни у каком случају. Стр. 102. Говорећи „0 општем положају проповедника на катедри,« каже се: „...-јер и ако се случајно (!) зеа за неке грехе пастиреве у његовом животу, ипак се као претпоставља (?!) да се он са оним свештепичким одеждама обукао у светост, иравду и истину и да је, бар (?!) за то време, одбацио од себе све што је земаљско" ? ! Овако што — опште не сме се казати, а тим још мање у једном уџбенику, намењеном младићима. Грех је зло. Зло се никад ником нп под каким условима ие може и не сме допуштати и одобра-