Просветни гласник

694

ПАУКА И

НАСГАВА

да ми не би боље пошло за руком, да опишем као што ваља Петра Каионија, који депа на комаде уговоре пред лпцем самог Карда VIII., него кад бих место тога нзиосно хиљадама другпх Факата, у којнма се не видп, да је његов жпвот и мало друкчпји од жпвота других људи аеговога времена? Треба, дакле, одабирати само оне Факте, у којима се у истпнп оглед карактер дотичне лнчности. Кад се хоће пзбор да чпни, онда се претходпо мора да крптикује, а критика нретпоставља иекакав цпљ, иекакво одређено начело. Ово, што се вели за историју једног човека, може се поновпти и за историју читавог народа. Ко би узео па се да прича онако, без разбора, насумце, без критике, без одређена правца, све што су раднли Грци и Римљани? Питање је: Којп је то правац? Ми се налазимо пред уметношћу, пред политиком, пред науком, пред поезнјом, пред установама, пред законнма грчкпм, и то све треба да нрикупимо, да спојпмо у једну оргачску целину, ако хоћемо доиста да ппшемо псторију. А какве везе може да буде између Солоновпх закона и једпе трагедије грчке, између једног Платоновог дпјалога и Партенонских стубова? Па ииак у свему овоме чисго осећамо да има нечега што мп називљемо имепом грчким, а то ће рећи, да им је порекло заједнпчко и да су сродни међу собом. Само онда, кад нам пође за руком да створнмо себи јасну пдеу о духу грчкоме, о томе духу, који је прави извор био свима тпма делпма, само ће се онда она уједипитп у нашој памети, само ће опда оживети пред нашнм очнма, и онда ће тек бити појмљнва њпхова поменута псторичка страна и везз. Само су опо исторпска дела, где се истпче карактер једног човека, једног народа или једног времена; само ћемо им тако схватити важност, кад им будемо одредпли место, које пм припада, п важност, коју су имали у животу људском. А то је баш оно што не впди онај, који ствар непосредно посматра, то ће тек псторпчар имати да истражује, да пронађе. То је опда његова ствар, за коју му треба, као што примети Хумболт, научнога истраживања, потпомогпута" пророчанском маштом. И у свему овоме нема још нигде ии морадне иоуке. нп подитичке лекцнје. Кад читам прави и живи опис једне гломаче (ауто-да -Фе) у Шпанији, илн онис које од оних страховитих сеча, што се дешаваху ио тамнпцама париским, завладе терора, ја се дивим моћи псторичаревој, а не чујем баш ништа од онога, што он расправља о моралу и подитици. Па опет још једном морамо да се запитамо: Шта је цпљ свему томе? На што је толикн труд, што ћемо васкрсаватп из гробова људе и народе, којих нема више па овоме свету ? На што оживљавати њихове

дивље страсти н њпхове злочппе ? Зар немају право Силе п сви они што, заједно с њнме, веле, да историја и тако није нншта друго до прича, добра само за децу, да се њоме забављају? Најсигурнији пут да изнађемо, шта је у нстини прави цпљ исторпји, да сазнамо, шта мп управо тражимо у њој, неће бити допста онај, који полази од теорнја, впше или мање на претпоставкама заснованих, те, начином пзвођења, повлачи из њих последице своје. Много ће боље битп да испитујемо, да, тако рећи, изиепађујемо сами себе у оном трепутку, кад јаче почињемо да се дивимо којој књизп историској, и да гледамо, шта лн је то чему се мп дивпмо, и шга ди се у том тренутку дешава у пашој свести. Оида ћемо опазити у душп својој неко чудновато понашање. Ми се духом својим преносимо у она времена, у средпну оних парода о којима читамо, или чпсто заједно живимо с оним људима шго су давно бидп и бптисали, мп се, тако рећп, претварамо, преображавамо у њпх саме. Читајући, ми се мало по мало, осећамо исто онако као онп Грцн и Римљаии, они крсташи, завереници и реФорматорн. Што је речитији исторпчар, што му је већа моћ да облада нама, да нас преноси преко толиких простора и времена, у толико је јаче наше задовољство, у тодпко је веће наше днвљење и у толнко више држимо да је пред нама прави исторпчар. Истпна је, да нас према добу у којем смо, према разним придикама духа нашег, једаи векплиједан народ прпвлаче впше од другога, и још на разне начпне. Л.егендарне постанке Грчке п Рима читају деца стаким простодушним и снонтаним дивљењем, и ако ће тога одушевљења доцнпје да нестане, кад за нас они постану предмет научних истраживања. Али, у суштипи, сва та светска нсторпја изгдеда нам као наш сопствени свет, као паша пнтелектуалпа властитост; ни један део његов није туђ духу нашем. Ко нема подобности да се преноси у прошлост, неће никад умети ништа од ње ни разумети Кад пређемо тај пут у мислима, мп ћемо доћп до бољега сазиавања свога сопственога бпћа; чисто ћемо сами себе боље да уочимо п познамо. И овде се поново јавља другн одношај, у којем стоји историја ирема поезији. Сваки онај, који први пут узме Шекспира у руке и стане да му се дпвп, чисто се запрепастп, кад осети снагу мађионичку којом песник овдађује духом његовим. Испред одушевљена младпћа нестаје оне собе у којој се налази, пестаје оног стода за којим чита, а он се осећа час да је он сам тај Ромео, тај Макбет, тај Хамдет, овај или онај влададац, овај нли оиај заверенпк, краљ или ма ко од оппх личности које је песник створио. Сви су они тако близу око