Просветни гласник

696

НАУКА И

стварп тачно посматра, на једној шадп земље чпта читаву всторпју револуцнја, које су земљу пашу сналазиле, тако и фплолог , проучавајућп реченпцу, која нам п нехотпце пзлети пз уста, у њој чита цсторију преображаја, кроз које су језпцп пролазпли. То се исто може казатп и о друштву п о човеку, који је један део друштва, јер су п једао и друго у истинп исторпјски пронзвод прошлости. Кад детету ноказујемо мађионички Фењер, и кад ссчпвку зиду прпближимо, опда оио неће впдетн на зиду нншта друго до једпу малену, белу, светлу тзчку. Кад сочпвку стангмо одмпцатп полако од зида, одмах ће се и она тачка почетп све више да шири, докле чптав круг не постане. Тај се круг на један пут почне да распада, а из његове средине почнњу да куљају силне слпке Фантастпчке, у разноликим положајпма п најразлнчнпјим бојама. Све те сличпце бпле су у клици у оиој белој светлој тачцп, — само се пису впделе. И допста, ако почнемо опет иримицати сочивку зиду, одмах ће се и онај круг сузити, слпке ће нестати, а на зпду ће се поново јавитн опа мала тачка једноставне светлостп. Зампслимо за тренутак, да је та тачка живо створење, са свешћу. Све докле се буде налазило у таквом стању, веће моћи да сазна, колико Је силно богаство облика и боја скрпвепо у недру његовоме. Али кад бисмо одмакли сочпвку од зпда, он би онда видео и спазио све. Тако се нешто налпк дешава и с пзучавањем псторије. Песппк нам нстиче пред очи разноврсне пдеалне елементе наше прпроде, а историчар нам, место тога, износи све оне реалне елементе, кроз које је паш дух у нстпни, за толпко н толино векова, пролазио, докле је постао ово што је. V. Сад смо ту, одакле почпњу да нскачу наде, До сад често претеране, да ћемо моћп од псторпје начппитп науку, која ће бити наука о духу људском и која ће на послетку открити тајну живота. Сад смо достпгли онамо, одакле машта може слободно да летп, колпко хоће. Развитком свеколпких друштвених облика уиравља један закон, само што ми тај закон још са свнм ие позпајемо; алп мора да је у врло тесном одношају са законом, који управља Формацијама и развитком духа нашега. Паскал вели на једиом месту: Човечанство је као какав великп човек, којн пепрекидао учп и напредује. ЈВико рече: Ако смо допста вољии да разумемо времена, која су давно и давно прохујала, она прастара п прпмитнвна времена, када су језици постајалп, када су се митологнје стварале, када су се прве песме народне почеле јављатн,—требадасе за тренутак

начнннмо децом, јер је и човечји род, у детињству своме, мпслпо, осећао и говорпо онако, како је то деци својствеио. Као год што су п данас децд и дивљацпма, тако су онда првобптнпм људима, све реке и мора, све звезде и сва брда била жпва створења, која су говорпла језпком, којн је нама данас таман и перазумљив, ну који је оним прпмптивпим људима био домаћн н Фамплпјаран. Род људски, као и човек, иде пз века у век, иеирекидно по једном сталном закону, а тако бпва и с разппм друштвенпм облпцпма, у њпховнм разноврснпм и многоструким појавама једно за другпм. Ако истакнемо пред очн хронолошки ипз тнх друштава, па га упоредпмо с низом оннх друштава, која су данас расута по целој површнпн земљиној, почпњујући од најварварскијпх на све до најунанређенпјпх, впдећемо, да та два пиза, н ако су различин, стоје међу собом у пепрекндиом одпошају. Тако, ако пачпшшо један музеј, у којем ће па једпој страни бити пзложене, хронолошким редом, све оие земљорадничке справе, које је начпнпо род људскп и које су стари ппсцп нашлп н повадилн из којекаквих споменика, а на другој страни ако изложимо читав ннз агрпкултурнпх справа, каквима се служе данас разнп народи на земљи, почевши од варвара пз до Американаца н Енглеза, опазпћемо како та два низа за дивно чудо одговарају један другоме. Тим пстпм путем, који влада у оиоме што се зове простор, пде се и у области, која се временом зове. И овако не бива само у земљорадњп. На овој истој замисли основано је « уређење неколпких великпх историско-етнографскпх . музеја. Они, којп проучавају људске станове па кољу из преисторијских времена, тврде да су са свпм оваки какви се налазе и дчнас код народа впше или мање дпвљачких и који су у истим приликама. Нреисторијски граФити, који нам показују, како су првобптни народп отпочнњали да цртају, са свнм су онаквн исти којнма се служе и данас дивљацп и наша деца. Многи од оних, који су нспатпвали, којпм су се начином развпјале старе легенде и траднције, налазплн су обј'ашњења проучаваЈућп исте иојаве у нижим слојевима нашега друштва или међу децом, по примеру који је Вико први показао. Неки ппсци, којн су хгелн да вроучавају стару псторнју народа јеврејскога, пшлп су у Азију, међу номадска иленена, и тако су били у стању да осветле новом светлошћу иредмет својега проучавања. Зацело нпко неће мпслнтп, да може данас у животу наићи на старннска друштва, а још мање на тако што, што се јако приближује њиховом некадањем сјају. Свако од њих представља бејар човечапства у времену, које је внше или мање прохујало давно. Она иак друштва, каква сусрећемо данас међу народнма мање