Просветни гласник

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАВЕ

715

давши 44 нове белешке зарад бољег разумевања предмета, о коме је говор. Добро обавештен о правом »стању стварн", преводилац је био иа муци с пишчевим погрешним оцењивањем рада и заслуга Вука Ст. Караџића. С тога је на неколиким местима морао у наиоменама да побпја оно, што писац у тексту тврди. То бп био посао хвале вредан, кад би имало да се исправе само ситна дата или н. пр. хрополошке омашке. Али кад се исправљањем потире само основао начело, од кога ппсац полази у своме суђењу о појединим важнпм питањима, оида преводплац, који се подухватио да нпшчеве мислн протумачн својим сународницима, постаје и нехотице пепомирљиви прогивник самога писца, с којпм се често и у круиним питањима разилазп. С тога ће и мање обавештени читалац остати у недоумици, не знајући, да лн му ваља поћп за писцем или за преводиоцем. Ево и неколпко мисли пишчевих, с којима се данас не ће сложити иико, коме је збпља познат развој борбе за реФорму правописа и прпмања народнога говора за језнк књижевни. На 3. стр. ове књнжице вели писац: «Раскпиувши везу са „славено-сербским" или „славеноруским" језиком, Вук је Еараџић јако одвојпо сиромашну срнску књижевност од савеза с руском, и тим ју је изложио знатнпм опасностима. Уводећп Фонетнчки правопис, дао је сваком Србину у руке оруђе, које може да одведе дотле, да се српски књижевни језик раздели на неколпко нпанаса, сваки са својим словима у погледу на околину«. Протпву овога паиада на Вука устао је и сам преводилац. На странн 30. стоји: „Као што је адмирал Шишков (1754.—1841.) увидео у Карамзинову (1766. — 1826.) језпку књижевиу јерес, новину, која паноси штету развпћу руоке књижевности, тако су са свим, но с бољим основом, многи устајали нритив измена Вуковнх. Словено-сербски језпк тесио је везпвао српску књижевпоот с руском, дајућп јој ослонца и укренљујући њено оснпвање — а по том су са свим бпле природне бојазни протпвника Вукове реФорме, које су, на жалост, биле само нсмејане у позннјој српској књпжевиости". Преводилац је био прпморан, да се н у напомени ц у тексту два пута одвоји од ппсца. Такође се преводилац ннје могао сложитн с писцем нн у овоме (стр. 36.): „Особито важна је засдуга Мушицкога за скупљање народних српских песама. Његова постојана дружевна веза с Вуком Караџићем, погпомагање и помоћ, коју је указпвао Вуку у његовим предузећима, на жалост, не нађе достојна одзива у пздањима тога писца". А тако исто н на стр. 39.: „На тај начин може се рећи, да је Мушицки имао жива учешћа у раду В, Караџпћа, и да су Вук и Копитар дужни у суштинц поделити славу с њим око скупљања и издавања иародних песама и српскога речника". На стр. 48. писац долази у противност с оним, што је раније рекао: „Политички ускрсли народ, који се чинило да је пропао унепријатељском игу и који у један пут осети плиму свежих мисли, природно је бидо да створи књижевност иуосввтнн гдлсник 1891.

еа свом језпку". — ,Па зашто онда повика на Вука ?" разложно ппта преводилац. Преводплац се умесно оградио и од пишчевог пспада и на етр. 70.: „Српски бесћднни или говорннВ" језик, како га називагае Мушицкц, делп се на многе говоре и дијалекте, и поЈампо да је могла настати опасност, да паписано Србином из једнога краја, не буде јасно Србину из другога краја". Мупшцки је желео, да Срби имају два књижевна језика: словенски и српски. Први би се упогребљавао у цркви н црквеним књигама, у конзисторијп и код свештенства, у школи, школским и другпм књпгама, п у образованијем делу народа и т. д Другп би се језик употребљавао у обичном животу, у књигама за народ писаним и у новијам делпма од Доситија. За гако схватање ствари проФ. Кулаковски каже па 71 стр.: „Мисао пакМушицкога о двема српским књижевним језицима заслужује у сваком сдучају уважење. Хтео је чврстим везама да веже српску писменост с руском; хтео је да израдн књижевни српски језик на стадним историјсккм основама; тражио је потпоре за нежни млади организам српске ппсмености, која се појављује, у предањима српске старине, у заветима српске правосдавне цркве*. На стр. 70 писац вели: „Желео је (Мушицки), да срнски књижевнн језик прође оним истим путем, којим је прошао и руски, п по том он за основе књижевпога српскога језика узимаше црквено-рускословенски". Па зар је за основу руског књижевног језика узета туђа редакција туђега језнка? На стр. 70. нисац вели: „ Сраски аесници иосле Мушицкога нису унели у српску појесију ннједнога обрасца, којп је владао у западно-европској књижевности. Мушицки својом одом унесе псевдо-класпцисам. Последници његови нису владали ни таком многостручном ученошћу ни таком великом љубављу према својој народности; с тога нп један од њих није надмашио Мушицкога у тој врстц књпжевности". Ако овде врста кпижевности није погрешно употребљена место иравац аоезије, онда је све то речепо без већег размишљања. На стр. 57. и 58. писац наводи похвалу Јов. Суботића о Л.укијановом песнпчком раду. Не знамо чпјом погрешком, али Суботић није тачно и нотпуно наведен — ако се не варамо по сећању, јер за овај мах немамо прн руци Суботићевог текста. Ипак је проФ. Кулаковски упозпао овим својим списом руске чптаоце — колико је најпотребније са животом п радом Лукијана Мушицког, а превод дплац српске читаоце с мпслима и судом пишчевим. Противу међусобпог упознавања не можемо имати ништа, и сматрамо, да је у томе добит од труда п пишчевог и преводиочевог. А. Г.

Иетинске приче. Автобиографија у одломцима од ДрагашевиКа. — 7. Ааодиксис или десет дана затвора. — 1891. Београд, парна штампарија Д. Димптрпјевића. — 8° стр. од 181 — 415. 1888. год. штампао је Драгашеваћ прву свеску своје „автобиограФије у одломцима", где је цзнео 92