Просветни гласник

122

алукл 11

тиле су се и на пољу ФилосоФије Она је и овде помогла да се збаци аукторитет. И у науци, ако се може рећи да је ње било, и у философији неограничено је господарио принцип аукторитета. Где аукторитет господари, ту, разуме се, нема покрета, ту се мора веровати, а не мислити и испигивати. И докле је год он господарио, дотле је био ништаван цео умни живот. Развитак духа људског тражио је да раскине окове аукторитета. И с развијенијим друштвеним животом, живљом трговином, измеиом мисли. и утицајем образованогмаварског народа никла је скепса, а ренесанс, велики проналасци, напредак геограФске и природне науке после проналаска Америке и реФормација иомогли су развитак њезин. У место слепог веровања, сада се почело да сумња. Дух људски не задовољава се голом вером ; он тражи узроке појавима, тражи истину и хоће сам лично о њој да се увери. Сумња је пак извор сваког знања. Ако хоћемо што да познамо, треба мислити, тражити, испитивати, а не задовољити се слепом вером. Природно је што је скепсазахватила чвршће земљиште, када је успела буна противу аукторитета у религији. Прве почетке скепсе находимо код Романа: Абељар, Арнолдо из Брештије итд. Али је скептицизам усиео тек у XVII. веку да овлада умовима Јевропе. Дух скепсе био је јак још и пре реФормације, али га је индивидуална слобода мисли помогла. Скепса је прво одјекнула у истој литератури. Ту узима облик ироније, да ишиба деморализацију свештенства. Противу свештенства диже се јака опозиција, помешана с оштром сатиром, јетким сарказмом и веселим, лаким хумором — у Дантеовој — (( Втпа СоттесИа», у Бокачовом и Декамерону". УПоп-ову ((Тев^атеп^-у", Чосеровим (( Кентебериским причама",Раблеовом „Гаргантуи и Пантагруелу" итд. Много је јача и одређенија скепса у философији . Као год што се дотле аисолутно веровало, тако се сада апсолутно сумња у све. Монтењ сумња у моћ сазнања, у разум; Декарт и у своју егзистенцију. Индивидуална мисао и скепса траже од свега што постоји, да да разлога своме постанку. Човек је то што мисли; пре можемо рећи : душа је нрестала да мисли, но престала да живи. Декарт одриче сваки аукторитет осим разума човечјег. Потомство је, вели Бекл 1 ), Ч Виск 1ез, ii. В. 2., А1з1ћ., 8. 72.

обавезано не за оно што је створило, већ за оно што је срушило. Цео његов живот био је рат противу пре/фасуда и традиција. Он је велики као творац, али је већи као рушилац. Био је веран иоследник Лутеров и његов рад доиуњује Лутеров. Он је свршио оно, што је недовршено оставио немачки реФорматор 1 ). Бекл налази сличности између Декарта и Ришељеа — исто потцењивање теолошких интереса, поштовање будућности више но садашњости итд. И Декарт и Ришеље остали су некажњени за своја начела, али за то имају да благодаре духу времена, —- друкчије би оно било у XV. веку!

Сумирамо ли ресултат досадањег излагања, видимо овакав развитак јевропског друштва до краја XVI. века: 1). У свету материјалном. Система Феудализма руши се. Место илемства ниче један моћан сталеж, који овлада економним интересима. Рад и привреда, који дотле, под владом Феудализма, беху ништавни, добивају сада полета. Запати прелазе у индустрију. Непокретна имаовина губи своју цену, коју је имала за доба цветања Феудализма, и замењује је покретни капитал. Буржоазија иостаје најимућнији и најумнији сталеж. Из њезиних редова ничу велики књижевници и философи . Она је имала сада у својим рукама капитал и знање. Природно је дакле, да је буржоазија морала добити и политичку премоћ, те и да друштву да онај политички облик, који је за њу најпогоднији. И с тога апсолутизам, који се подигао на развалинама Феудалне монархије, беше само прелазна Фаза у развићу, јер се буржоазија не осећаше још довољно моћном, да отме и политичку власт 1 ). 2). У свету моралном и умном. Као што је тамо оборен Феудализам као политичка моћ, тако је и овде она система, која је владала умним и моралним животом изгубила свој углед и власт. Основе њене поткопане су. Читава половина верних поданика оцепила се од ње, а и оно што је остало, гајило је друге осећаје према њој. За свагда је пао сјај свемоћи хијерархије папске. Умни живот пошао је брзим полетом. Принцип ') у Енмеској ансолутизам није могао бихи ни прелазна Фаза, јер буржоазија у Енгдеској беше још много пре тога иолитичка чиаеница.