Просветни гласник

1 30

НАУКА И НАСТАВА

књиге и неколико туцета дугмади. Пре подаска, газда одређује свима маршруту и време, кад треба да се врате у град („лвка"). Боље ОФењћ продиру на 200—300 врста, а лошије и шегрти тргују у околини. Газда, обично, остаје на месту, чекајући повратак својих помоћннка; сиромашнији пак од њих, који има само два тра радника, узеће и сам на плећа лубочну корпу, па ће поћи да тргује. „Пуштајућп у свет своје оФење, газда им не даје ништа на храну; треба да живе од оног, што добију за товар више, него што је он назначио." Сликама, које њега стоје 1 1 / 2 коп., газда одређује цену 3 коп.; на литограФије, за које је платио 5—8 коп., удари 10—16 коп. У опште оФења-помоћник треба да донесе газдн, кад дође на „лвку, а 100% чистог прихода. Што добије више, то му је на стан н храну. 1 ) Сваки ОФења, који иоле пма новаца, стара се да добије „товар" из прве руке; онда је он свој газда, а и зарада је већа. Богатији тргују и пантљикама, иглама, махрамама, дугметима итд., а сиромашније ОФење, т. зв. „ходкба" (»ходебвдики") п „коробеиники ," само књигама и сликама, Сиромашак такав купи за 5 руб. разних лубочвих издања, па ириходима с тог малог капитала израни од јесени до пролећа читаву своју иородацу. Ево рачуна једног таког коробејњика: 1) 100 слика простих у бојама — 60 коп. 2) 25 „ литограФ. од табака 1 р. 25 „ 3) 25 „ « од по таб. — 62 „ 4) 100 књ. „божественнхтЕ." и свет. 1 р. 50 „ 5) азбука, „Соломона" и т. д. 1 р. 13 „ Свега 5 рубаља Књиге и слике те прода оФења обично за 10 — 14 дана, па онда купује нове опет за 5 руб., а од сувишка живи и шаље својој породицп. У колико је товар, који носе ОФење на леђима, лак, у толико је само трговање њихово скопчано с многим невољама и опасностима. Колико их гине на путу од мразева и љуте зиме, пише Голшпевт., колико их је ограбљено и убијено! На патникеОФење жалосноје погледати у зиму: мразеви љути, а они често одевени у траље, лица им замрзла, ветар скроз дува, а онисе журекроза снег и олују, да што пре стигну у оближње село. С лица им читате и сувише јасио о тешком и горком удесу њиховом. ') Сума, дакле, од 700— 800 тисућа, што је наводи Пругавин да троши руски сељав на књиге и сдике, није верна. Толико примају годишње московски лубочници за своја издања, која мужик добива из трећих руку, дакле за троструку цену. Руски сељак, ио мом рачуну, издаје годишње на сдике и књихе иреко два милијуна рубаља (6,000.000 дин.).

И ако оФења продаје често за троструке паре своју робу, мужик га не сматра за простог трговца или дерикожу, већ за брата свог, за мплог госта, који једини у зимње доба куца на мала врата сиромашног му дома, уносећи поуку и забаву за дуге зимње вечери - књнгу. Мужик избере што му треба: причу, саповник, азбуку или сличицу, па ако нема новаца да платп — ОФења прима у замену жито, брашно, зоб, лан, у оиште све, што може понети на леђима, ако је сиромашнији, или на колима, акојебогатији. Осим тога, оФењу мужик поштује, као свог сабрата, који зна више од њега. „Код сељака је оФења у ноштовању, пише Н. ТрохимовскГи'), не само као човек, који има више новаца од њих, но и као брат њихов, кога могу и за савет упитати, који је много видео, па може причати и о таким стварима, о којима прост мужик ни у сву није сневао." Зато ће мужик примити оФењу да преноћи, нахраниће и њега и коња му, ако га има, па ће му и на пут турити у торбу парче хлеба, и за све то иеће нвшта узети. Офења пак уме да цени љубав и гостопримство сељаково, па ће, у знак благодараости, прилепити на зид по коју слику, подарити по коју књигу (Голишевт>, „Русскап Старина," 1886. год., бр. 3.) У пређашња времена трговале су оФење са свим слободно, путујући с краја на крај „по матушк г ћ Росаи". Али нови закон од 1865. год, о штампаријама, литографијама и књижарским радњама, ограничио је стару слободу њихову и поставио их у круг извесних Формалности; образоваи човек лако бп нх савладао, а неписменим и полуписменим ОФењама није с њима лако. На осеову тога закона, ОФења пре свега дужан је да донесе сведоџбу од кмета („волостное правленГе"), да је он лице поуздано (благонадежнни) и да се не налази ни под судом, ни под истрагом. За тим треба написати молбу ујездном исиравнику, који даје сведоџбу „на право торговљи књигами." „Благодарећи том закоиу, пише Голншевт., ОФење су плаћале да им ко напише молбу, а „волостное правленГе" и канцеларнсти ујездних начелника узпмали су за сведоџбу, шта су хтели. Сведоџбе су важиле само за један ујезд и на годину дана, а било је исправника, којн су давали сведоџбу и на три дана. Пошто ОФења не тргује само у Једном ујезду, већ иде чак на Кавказ и у Сибирију, ваљало би му у сваком новом ујезду извадити нову сведоџбу, а то је било немогућно. Формалности те учиниле су, да је многи оФења био принуђен да нанусти трговину с књигама." ') »Русскш В$ стнив'б « 1866., бр. 6.