Просветни гласник

1 38

КРИТИКА И БИВЛИОГРАФИЈА

деда младих људи не верује целој интелигенцијн. Радцти се даје, само треба знати и умети. То је моје мишљење, што сам га стекао, читајући дело Пругавнна, у ком са сваке стране књиге му, видите искрепог поборника просвете народне. Питање, шта би ми могли примити из Ру-

спје у тој стварц и чему се научитп, остављам пашој журпалистици и сваком, која мпсли и ком лежи на срцу дело народпе просвете. У нашим нрпликама дала би се остварити многа лепа мисао, која се клони бољитку иародном, н пре и лакше. Новембар 1891. год.

—— КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА.

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ

Облиди евојине у нашој истори ји средњега лека. Написао Владислав Рибникар! (Овујерасправу наградила београдска општина првом видовданском паградом од 400 дин.). Београд. 18918°, стр. 72. БиограФија и дрзкавничка радња Вука Бранковића и Милоша Обилића. Темат награђен видовданском наградом. Од Ж. М. Ролановића. Београд. 1891. — 8°, стр. 93. Кад бисмо гледали само на историјску вредност и доброту у изради двеју поменутих књижица, онда би оне, обадве, могле доћи само у ред оних књижевних производа, који муком и неопажени пролазе у књижевности ; — према том, о њима у овом листу, не би требало ни речи проговорити. Али у натписима њиховим, као што ће сваки читалац лако опазити, има једна особита црта, која их одликује од осталих књижица и необично им подиже цену у очима читалачке публике. То је оно, крупним словима наштампано : «темат награђен видовданском') наградом" , и она реклама у предговору пред другом књижицом, где се вели да је „дело по веола ласкавом реФерату г. П. С. СрећковиИа, Академика и професора Велике школе, добило видовданску награду« ; — а то нас, у првом реду, и нагони, да о њима, баш на овом месту, коју проговоримо. Жалећи веома, што те »ласкаве реферате" 2 ) не можемо навести у целини , јер би нам у овој ') Читаоцима ће бити познато, да је родољубиви одбор општине београдсве, у својој свечаној седници од 16. јупа 1889. године, одлучио, да се сваке године, из општинске касе издаје по 600 динара, за награду два иајбоља задатка и.1 сриске историје, које ће расписивати Академијски савет Велике школе а радити ђаци историјско-Филолошкога одсека. То је одбор, као што у одлуци изречно стоји, учинио у намери : ,да се од своје сгране престоница сриске краљевине одужи сенима својих славних предака, који у витешкој битки на пољу Косову, иадоше за веру и слободу отаџбине; и да би сиомен на 15. јуни 1389. године био што јачи код свих буд}ћих нараштаја«.... — Ово треба добро упамтити. 2 ) Догична је претооставка, да је прва каижица, која је одвела ареу на^раду, препоручена још »ласкавијим« реФератом од ове друге.

прилици много вредили , сматрамо за дужност, да још овде напоменемо, да бисмо ми, кад би ове књижице, у истини, имале и десети део оних доброта и лепота, којимаих, ио речима другога писца, обасипље г. рсФеренат, — просто оћутали пред ауторитетом његовим и, задовољни и толиким успехом писаца , придружили и свој глас тим ласкавим похвалама. Али, па жалост, ми ни то толико не могосмо наћи у њима ! Место хваљених лепота и дивота наишли смо, у обема књижицама, на читав низ интересних « позајмица« , дрскости и погрешака разне врсте, што све лепо сведочи, да је г. референат, овом приликом , био некако веома »лаке руке« ! Уверивши се, на тај начин, о савршеној супротности, која постоји између реФерата и ваљаности ових књижица, ми с.мо ћутали и чекали, да о њима проговори ко год етручнији и позванији за то, него што смо ми. Ну, пошто то , досле, нико није учинио, а пошто је писце заједно с г. реФерентом већ одавно прошао онај „пријатни занос«, који прати обично овакве »успехе«, — време треба да се одужи критици и да овим »награђеним« књижицама одреди араву вредност њихову. Ово треба учинити, нарочито ради оне публике, која обично, на овакве књижице, т. ј. на оно »награђен« с неким страхопоштовањем погледа и само због те једне речи и не прочитавши књигу, велича је и узноси — и не сањајући да то може бити каква проста књижевна шпекулација; — а такве публике , као што је познато , има код нас — на несрећу довољно. Ми се драговољно примамо те дужности , да читаоцпма прикажемо ове књижице у иравој боји њиховој, али још у напред напомињемо, да нам није намера, да писце понравимо свуда, где су погрешили (на то, у осталом , они баш не би ни главе обрнули). Нама ће бити доста и то , да покажемо: колико су слабе основе овим књижицама, на којима је после све остало назидано. —