Просветни гласник

140

Прва два одељка чине прву половину или општи увод, а други је одељак засебан ; у њему се расправља специјално питање о „облицима својине". Ради бољег прегледа, ми ћемо се најпре зауставши на првом одељку. Као што рекосмо, дакле, писац на првом месту расправља «о облицима. својине у оно доба , када се Срби доселише у ове земље". У томодсеку своје расправе, који захвата непуних осам листића (изузимамо «дела, која су писцу била при руци у нзради овога посла« — о којима ћемо на засебном месту говорити), писац нас је научио, шта је »најплеменитија задаћа данашњега историка" ; за тим је говорио о »великим тешкоћама® с којима је скопчано извршење те задаће (какве су и које су то тешкоће — није нам казао), о „човечјем духу«, који те »незгоде« савлађује јкако ?) , о „драгоцености података«, о „дебелим копренама», које крију минуле векове, о »учитељици живота«, па најпосле и о »народној традицији" , и то све тако лепо и јасно — да ничему краја не можете ухватити! Охрабрен ваља да тим сјајним ауводом," окреће се писац »разбојишту нојединих народа" — Балканском полуострву ; помиње време пресељења нашег у ове земље и одређује годину кад је почело а кад се свршило. Пошто је то учинио, <,ради бољег разумевања облика својине" , он нам онда, преписујући врло пажљиво из Срећковпћа историје (I. 41), а не помињући то нигде , црта »словенско политичко уређење" тога доба, истиче њихове »моралне особине« и говори о <( племенштини (< или аграрном комунизму, очевидно и не знајући, »да се сеоски аграрнн комунизам никаким документнма доказати не може (< ! На све то надовезао је писац дугачка приповедања о „задрузи« и породици. Овата приповедања његова само у толико вреде, што нам врло лепо казују да он располаже најелементарнијим знањем о тим важним установама нашега народа ; иначе, немају никакве јасности нпти везе са задатком ове расправе. 0 »облицима својине« тога доба писац нам је рекао баш онолико , колико смо знали и нре него што смо његову расправу читали: »облици својине, дакле, били су врло прости све донде, док је задруга била у пуној снази својој !« Ми бисмо најрадије ишли узастопце за писцем кроз целу књижицу и о свачем по реду говорили, кад би било више места за то. Овако ћемо се ограничити сомо на оно, што је најглавније. Између осталога веома је значајно питање о »друштвеном стању* у опште у византијској империји и њезином утицају нанаш народ. Како је бедно причање пишчево о том , најбоље сведочи Факат,

што је о тако капиталном питању, без кога је немогућно разумети главни предмет расправљања у овој књижици, писац говорио на цигло једном листпћу ! Па да је бар и то, што је говорио, добро и вештачки одабрано ! Ове што писац н&ш зна о Византији тога доба и све што је у опште нашао за потребно да помене на овом месту, то је ово: у Византији није било задруге, него је ностојала лична својина (?) ; намети и „дације« државне и скупљачке блле су велике, да их мањи „сопственици® нису били кадри издржати, него су бежали из земље, а држава их је насилно враћала и привезивала за земљ.у; сељаци су живели на земљама великих баштиника или као прнвезани за земљу или као насељеници, који су били у »згоднијем» положају од сеоских робова. То је — како писац вели — »екопомско стање византијске империје!" Оно што је најпотребније писац нам није нигде рекао ; није нам објаснио: каква је та лична својина била у Византији? — колики су и у чем су били ти намети и »дације* ? — какви су односи били између баштиника и сељака ? — због чега је био угоднији и у чем положај насељеника итд. итд. — Осим тога, писац се нигде није дотакао — и ако је то била прва потреба — питања о друштвеном стању у Византпји, друштвеним редовима, имовинским облицима, односима, који су владали међу владаоцем, државом, повлашћеним сталежима и потчињеним и др. — што сведочи, да ни сам о тим стварима није ништа читао , па чак ни Успенског нп Васиљевскога, које онако достојанствено наводи на неким местима. Има нешто што је још важније за нас, од поменутога. То је, што писац у опште не аоима византијски утицај на нас. Он не зна кад је Византија била од јачег, а кад од слабијег утицаја на наш народ. Да је то знао, он се не би ни сетио, да нам нриповеда о Византији и њеном утицају на нас »у доба досељења нашег на балканско полуострво«, јер га онда, у нравом смислу, није ни било. Кад су наши стари дошли у ове земље , понели су собом своје обичаје и установе , које су имале прави патријархални карактер. Настанивши се у тим земљама, они су морали доћи у сукоб с много јачом културом византијском и тек после дуге борбе отворити јој иут у своје земље и подлећи потпуно њеном утицају. Док се свршила сва та борба, протекло је доста времена. Утицај византијски осетио се много доцније и достигао врхунац у XIII. и XIV. веку, потпомогнут брачним везама срп. и византијскога двора и високим положајем духовништва, које је било васпитано већином