Просветни гласник
4
основи
МОРАЛА
који може веровати да два пут два јесу пет, исто тако нема ни разумних људи, који мисле да је боље вређати своје родитеље но поштовати их ; затајавати туђе имање но вратити га ; издавати свој народ но служити му. На сваки пачин било је, има, а по свој ирилици биће и даље таких људи, који ће вређати, затајивлтп, издавати. То је истина, јер ми знамо да и ако морални закон заповеда, ипак могу људи да му се и не покоравају. Да ли то пречи овим заповестима да важе за све људе ? Кад мислим на то, шта је отац, ја не могу одбрапити од себе мисао, ма био и рђав син, да ваља штовати свога оца; кад мислим на то, шта је народ, ја не могу одбранити од себе мисло, ма био и незахвалан син свога народа, да своме народу ваља служити. Запамтите : Моралне истине не мењају се врел>еном и местом; оне нам се јављају у облику зааовесги, ноје ароаисују једно исто свима људима. Вежбаља. 1. Колико разликујемо врста истина ? 2. Набројте ми истине које се могу мењати временом и местом. 3. Шта су опште истине ? — Наведите пример. 4. Којој врсти припадају моралне истине ? 5. У ком се облику јављају ? — Набројте ирнмере. 6. Да ли су морално заповести исте за све људе ? 7. Да ли моралне заповесги могу бити опште, кад се сви људи владају по шима ? V Савест. Прошле године Радовап се парничио ; његов сусед, Владан извео је на своју земљу поточић, којп је текао кроз Радованову ливаду. Радован је одмах помислио да је он у праву, али како иознавање закона не беше његов занат, то ради боље сигурности отиде да се посавегује с једним човеком од закона; за тим, уверен о своме нраву, тужи Владана и добије парницу. Како нам морални закон заповеда свима, и старим и младим, и сиромашним и богатим, и силним и слабим, то ваља сви и да га упознамо. Јер како бисмо могли иначе извршивати оно, што нам он налаже, кад га не бисмо познавали? А да бисмо га упознали, ваља ли да сваки час трчимо ради савета људима од закона ? То би нас стало много муке, и та би мука била изгубљена. Човек од закона, па био и најученији, не зпа о томе више но ми сами. Закон морални није дело људи и није записан у законицима, закон морални је записан у нашим срцима, словима која сваки може читати и разумети. Да се најпростије изразимо, сваки човек има савест, као што има очи, уши и разум. Очи имамо, да бисмо ;
видели, уши да бисмо чули, разум да бисмо разликовали истинитост од лажнога, а савесг, да. бисмо разликовали добро од зла; савест говори свакоме од нас : то дело што смишљам да јчиним добро је, изврши га ; опо друго је рђаво, не чини га; исто тако, као што нам и наш разум вели ; истина је, да су два и два четири; лаж је, да су два и два пет. Савест је~дакле унутарњи судија нагп и учитељ Тога судију и тога учитеља ви сте већ чули. Учинммо сад, ради боље сигурности, мали испит савести. — Ти си, Милане, лагао јуче да би онравдао своју леност. Ти си, Станоје, тукао јуче малог Душана, кад си изишао из школе. Ја вас не подсећам на та ваша дела с тога, да би вас срамотио пред вашим друговима, ви сте се покајали и вама је опроштено ; али, реците ми, чинећи те грешке, зар нисте осетили да рђаво чините ? а дабисте их учинили, зар није било потребно угушити та осећања ? — Ти си, Љубомире, слободно признао своју грешку, те ниси допустио да ради ње буде кажњен твој невини друг. Ти си, Љубице, дала јуче слепцу свој новац, који си добила, да себи што купиш. То су добра дела, и ја вас не подсећам на њих тога ради, да бисте се ви тиме понели пред својим друговима ; али, реците ми, чинећн та дела, зар нисте осетили да добро чините, и зар их нисте баш тога ради и учинили ? Што будете већи, и савест ваша постајаће јаснија и тачнија, као што ће и ваш разум бивати снажнији и сигурнији. Међу тим има л-уди, код којих савест ћути. Ти су људи или несрећни, или такови, који казну ааслужују. Несрећни су они, који пемају савести, као што има људи, који немају вида ни слуха; кажњени пак ваља да буду они, који силом угушују своју савест, као што има људи који неће да виде, ма да имају очи , и који неће да чују, ма да имају уши. Савест нам наша говори, која дела треба да чинимо, а која не треба. И ако је она од природе у свакоме од нас, то је ипак ваља неговати. Са савешћу је исто тако, као и с нашим осталим подобностима ; ми их имамо све од природе, али оне не носе плода без неговања, без васпитања, Ви имате од рођења уста којима говорите, очи којима читате, руке којима пишете; међу тим вама је требало научити говорити, читати, писати. Ви имате разум, којим сазнајете истину, међу тим вас ваља поучавати; без поуке би вам разум био као пуста ливада, која не производи ништа. Тако је, дакле, исвашом савешћу : ви је имате, да бисте разликовали добро од зла, али је потребно да је нсгујете моралним поукама, да бисте добили сигурност у разликовању, а нарочито, да бисте се сачували од злих грешника, који вас наводе на зло. Запамтите: Сваки човек има савесги. СавешАу уаознајемо добро и зло Она нам налаже добро да чинимо, а зло да иабегавамо. Савест ваља неговгти као и I остале аодобности људске.