Просветни гласник

190

НЛУКЛ И ИАСТЛВЛ

мору у далеке земље, да стеку пара и имања. Отуда су поникли они \У1кт§ег?аћг{;еп. Обичај примогенитуре помогао је збдижењу народа и племства. Племићи, који не беху прворођени морадоше себи тражити животних средстава у раду, као и прост народ, као и грађани. Они постајаху трговци, земљорадници итд. Браћа и сродници њихови, природно је да се не могаху туђити од њих, а природно је да не могаху ни мрзети масу, од које и један саставни део беху њихова браћа и сродници. Тако је из раније нестало оне кастичке подвојености племства и народа. Племићи, обичајем примогенитуре, тако рећи, избачени из племства, улазили су у народ, носећи собом врлине и слабости племићске, а племство преко својих сродника беше приступачно врлинама и слабостима грађанским. У Француској беше забрањено грађанском реду, да врши неке вазалске дужности, да може бити у државној служби, и не могаше се женити женскињем из вишега реда. Напротив, у Енглеској никада нису били забрањени бракови између грађана и гхерова, нити су пак деца из тога брака губила привилегије и титуле, које је отац имао. Сваки грађанин у Енглеској имао је права да купи земље које собом доносе обавезу давање ратне опреме и људи краљу у рату —дакле једну вазалску, племићску дужност. У свакој држави на континенту потомак — наследник нлемићев постајао је племић, јер се иположај нлемићски наслеђивао. Међу тим наслеђе у Енглеској више је хералдичке но јуристичке природе. Дивити се ваља овој изономији енглеске уставности, коју стари философи Грчке находе само у демократским установама — вели Халам. Закони не извињаваху племића од казни, ако је згрешио, нити смеде он не изаћи пред обични поротни суд, нити су штедили оне ненравилне имунитете (племићске) од општих терета, од којих беху племићи на континенту са свим слободни. дОвом 1 ) битно деморатском карактеру енглеске монархије имамо да благодаримо, вели Халам, по моме најтврђем убеђењу, за њезин дуг опстанак, правилно развијање и њезину садању моћ." Примогенитура је збрисала ону кастичку преграду између племства и народа и створила је изономију енглеску. «С тога се и могло ') Халам, II., стр. 243.

рећи да аристократија није нигде тако демократска, а демократија тако аристократска као у Енглеској м '). То су били узроци, који су спојили два тако хетерогена елемента, с тако разним интересима — племство и народ Слабост фвудализма, свемоћ шсолутизма монархиског и обичај иримогенитуре саојили су народ и илемство. Поред ове срећне околности — зближења народа и племства у заједничкој борби противу краљевског апсолугизма, још је и друга једна сретна прилика помогла да победа остане на страни грађанства и племства. Овде мислимо на маритиман иоложај Енглеске, Докле су монархије на континенту биле сваки час у опасности од какве спољне инвазије, дотле је маритиман положај Енглеску чувао од таке напасти. Инвазије с мора беху далеко теже и опасније, те се слабо ко и накањивао на морске експедиције и ратове. С тога енглески краљеви и немађаху потребе да држе велику сталну војску. Апсолутизам пак без материјалне потпоре — без сгалне војске немогућан је. С тога када се и племство и грађанство удружило у тој борби противу краљева, њихова материјална моћ беше далеко већа но краљева.

Интереси племства захтевали су да се што ире еманцииује од самовоље краљевског апсолутизма. Из оних истих мотива, из којих у опште ничу све промене и борбе у друштву, из тежње за увећањем среће, из тежње индивидуа или читавих класа људи, да створе себи што боље услове за живот, да жељама и идеалима својим даду реалније земљиште, из тих истих мотива Феудализам није могао да подноси тежак јарам самовоље краљевског апсолутизма. А и трећи сталеж из истих разлога тражио је еманципацију. Друштво је било изашло из патријархалног стања, потребе су постале развијеније, трговина је добивала све већи полет, — и трећи сталеж нагло је растао у својој моћи. Интереси његови — чисто материјални — захтевали су што слободније кретање. Како је улога трећега сталежа од огромног значаја у овој политичкој борби, то ћемо у кратким потезима да обележимо Ст. Бошвовић. !) Нолб, стр. 468.