Просветни гласник

1*

К А Р А

К Т В Р

3

Васколике нејасности нестаће нам из тугаљивог питања о слободи, ако се придржимо оног простог објашњења, које мудрост, скривена у говору самом, такођер значајно потврђује. Ми Словени велимо : ко има вољу, тај је слободан. С тога то спада већ у основ воље, да је слободна или вољна ; па не би ни требало да се толико говори о слободној вољи — тако, као што се не говори о црном црнилу , о зеленом зеленилу, о светлој светлости, о мрачној тами. Воља и, дакле, карактер код човека развија се лагано. Од нејачког одојчета израсте снажан, бистар човек, који знањем својим прониче цео свет. Али, свима силама и подобностима морао се снабдети, некима учењем са знањем, другима не знајући. Сва околина, у којој човек борави, домовина, васпитање, школа, јавност, има, разуме се, свој утицај, као што и све, што се често понавља, оставља свој видни знак. Најпознатији пример јесте вежбање појединих удова. — За што ковач има снажну и раавијену руку ? — јер је непрестано вежба; и тако цело телесно вежбан.е циља к томе, да се правилним, неирестаним вежбањем оснаже удови. Телесно пак вежбање то је опет слика душевног вежбања. Човеку, који вежба руку, рука ојача; који вежба мозак, томе ојача дух. Вежбањем се могу јако изменити сва својства тела и душе. Сву јачину вежбања открива нам навика. Шта је човеку навика, не морамо разјашњавати. Позната пословица то објашњава: Навик а је друга арирода. Човек навикне на најгоре ствари, прекали се и привикне на сваку невољу ; навика је прави чудотворац. На њој се такођер , већим делом, оснива цело васпитање. На шта човек навикне, то му најзад остане стална особина његова. Појамно је дакле, како је доба младости важно за неговање карактера. Навика је и за нашу вољу друга природа. На што се човек одлучио више пута, то ће му у сваком будућем случају лакше поћи за руком. Учимо се хтети , као што се у детињству учимо ићи и говорити, учимо се да владамо собом, да будемо слободни, у кратко: трудом и учењем течемо карактер. Нарочито домаћи жнвот, за доба детињства, и школа,кад деца доспевају у младићско доба, јесу важни чиниоци у израђивању карактера. Човек, рођен на другом месту, био би друкчији; све околности имају у времену првог развитка тим већи утицај. С тога васпитање деце, односно карактера, захтева више иажње, но што се тиче самог знања. Узрок, за што млад човекније за васпитача, јесте тај — не, што би он мало знао — него што он сам још није готов са својим карактером. — И родитељи овде миого греше, греше на тако пемилосрдан начин, да једном погрешком поруше све, гато су пређе подигли многим опомињањем и упућивањем. Прва особина код деце то је иослушност , без које у опште не може бити ннкакво васпитање, ни уирављање. И ту особину можемо створити само тако, кад достојно водимо васпитаника својег. Отац не треба ништа да заповеда, што би детету било немогућно извршити ; али, оно што заповеди, мора се извршити. Тако се дете учи на послушност, докле му то најзад

не постане навика, не постане друга природа па ће мт лако бити послушним. Ако хоћемо да буде дете послушно, не дајмо никад да то зависи од његовог расположења, кад оно хоће а кад опет не, иначе му сами кваримо учење, отежавамо му његову дужност и чинимо му даљу послушност тим критичнију. — »Ма он је иначе тако добар», чујемо правдање из нежних уста. Да, он је иначе послушан, управо кад му се свиди, кад се захтев слаже с вољом његовом. Дете нека има толико обзира, да буде у опште послушно, а непослушност не смемо правдати тим, што је оно послушно, кад му то нричињава радост. Иначе је оно господар и родитељи се њему покоравају. На тај начин васпитање је порушено. Али тако чине оцеви, који се и сами више управљају ио расаоложењу, него ао ра зуму ; нису кадри да се одрже у једнакој мери: катка^ гледају за све детету кроз прсте, а гдекад опет бесне због сваке маленкости; одају се потпуно тренутним утисцима, а нигда п не помишљају, да се и при тако званом васпитању, — мора употребити разум, Како такви оцеви сметају деци својој у развитку карактера! Сам осећај лош је васпитач. Доказ је многи јединац, који је тако васпитан осећајем , материиа маза, који је у младости заповедао родитељима, ма да себи нигда није кадар да заповеда, нити ће игда имати карактера. При стварању карактера најважнији је захтев од стране впспитача доследносг. С тога су мајке мало кад у стању да сина васпитају; из нежне љубави попуштају му, дете за тим тражи све више и више, и васпитању је онда крај. Разуме се, има изузетака, али они потврђују правило, да дечак међу женскињем махом влада, па ма он и по годинама и по телесној снази стајао испод њих. »Нежна рука слаба је да влада вама.' ( Дете мора да осећа или да познаје над собом не само добру, него и снажну руку — иначе ће настунити анархија. Тиме нећу, ваљда, препоручивати непотребну свирепост, вечито мргођење, немилосрдно бешњење, које младости убија сваку радост, а деци ништа не користи, и извођење глупих и претераних планова с њима — то је друга крајност и има убитачно дејство на карактер; као што младо дрво на вечном мразном ветру закржља, тако и човек остане вечито зазорљив и бојажљив, или кад се ослободи јаке стеге ? постаје слободан, и ту златну слободу употреби чак до ексцеса. Строгост нека је овде добро протумачена; она не нскључује милошту , ни опрезно делање , шта више, баш из милоште према детету отац мора да буде строг. Негда, дабоме, строги отац чини детету на жао, али то је незнатна жалост, да би га сачувао од веће жалости и извесне штете; гдекад му нешто одрече, што би му слепа љубав допустила без икаквог размишљања. Одрицање н обећање ваља да буде вазда након доброг размишљања, како се после не би морало норицати, — треба да буде увек на начин благ, али одлучан. Тако, кад бисмо о строгости имали да дамо последње објашњење, рскли бисмо, да није ништа друго до доследност, која се врши у васпитању. Као што захтевамо доследност од човека у животу у опште^