Просветни гласник

КАРАКтер

4

тако би је и дете тражило од свог васпитача, кад би зрелим разумом могло да суди о потребама својим. Али добро морамо разликовати строгост од неуљудности или свирепости; не чини строгост прут, који може да рађа пре бојажљивост, а никако поштовање, — она се управо добива једино достојанством и смотреном, ну непобитном доследношћу, то јест управо строгошћу. На млади дух најкорисније утичу примери. 0 тога много зависи од тога, какви су људи око детета. Родитељима иак настаје, нарочито овде, важно доба; они су деци својој први примери. Шта помажу речи, кад се радом побијају ? Дете ће бити лоше васпитано, ако му с једне стране родитељи усађују : «Не оговарај!*, а сами, истом што се човек удалио, пуштају се иза леђа његових у потанко претресање његових махна, у понављање клевета и лажи, поруга и подсмеха, док су се мало пре томе клањали и удварали се: јасно је како такве појаве дејствују убитачнонадетињу душу! Кги.о му се тиме негујб карактер ! 0 домаАем реду, према карактеру, дало би се казати још много и много Даље, друштво , »другари ,« помажу — у добром или лошем смислу. Најприроднији другари јесу у младости школски другови, —тиме ирелазимо на школу. Школа је тако важан завод, да јој државе и општине све већу и већу пажњу поклањају. Многи још сматрају школу, да је то место, где може дете лако и јевтино научити потребна знања. Ну заборављају на другу, можда важнију страну, то јест, да је школа место, где се гаји карактер. Дете ступа ту на неко земљиште јавности, међу себи равне, учи се ослањати се на себе и мерити се с другима. То потврђује свакидање искуство, да обично самоук или себе прецењује — бива нескромним, или се не доцењује — сувише се поништава, с тога, што ниЈе одмерио положај свој према другима. У школи ђак то чини ненрестано и тиме неосетно добива право гледиште за истинити живот. Од школе нема бољег места за рашчишћавање свакојаких предрасуда, које су се пређе усадиле код младежи с погледом на род, богатство , положај и томе сличне ствари. У школи су деца сва међу собом једнака, и тешко ономе, ко би тамо био надувен и истраживао што особито на основу вишег рода свог, — исмевање би га или ваљано излечило, или одагнало. Школа немилосрдно изједначује васколика тобожна првенства и јесте арва хранитељка демократских начела. Програм аристократског васпитања има потребну тачку, да се млади ученик не шаље у школу међу осталу децу. У колико су аристократски кругови у некој земљи затегнутији, у толико савесније испуњавају овај захтев. Деца се уче код куће, а на јавним заводима полажу само испите. — Тако с једне стране утиче школа у изједначавању тобожних првенстава ; ну опет с друге стране нема места, где би се дете боље научило да цени араво лично п рвенство, то јест, даровитост и истрајност. Те две особине условљавају у школи степен вредности, — и често сиромашно дете, незнатна рода. одликује се међу свима, ужива њихово поштовање и показује им, како то треба да је и у животу.

Тамо, дабогме, некад се не спаја успех с искреном тежњом; у томе је школа нраведнија од живота. Човек је одређен за друштво, он је грађанско (»политичко«) биће; школом се припрема за јавност, школа је средњи, ирелазни члан између аородице и оаштине — не само ширењем знања, него и утицајем, који има на развитак карактера. С добрих узрока ударих гласом у овој раснрави на школу у питању карактера. — Даље, оценимо разлику између сиромаштва и имућности Убоштина с једне стране учвршћује карактер, пошто је човек упућен на себе сама, те се мора трудити, да се одржи; с друге стране доноси опасност, да се човек навикне на подмуклост, просташтво и удварање. Супротна опасност рађа се од изобиља, којим човек аада у немарност, удобност, безобзирност и коначно у омрзелост. И јавни одношаЈ и » друштвени и политички , различито утичу ; несрећа отаџбине многе појединце упропашћује, а друге опет очврсне. Ако је ових других више, онда народ није изгубљен, појављују се карактери, којима се не би нико надао, доба огледа зове их на разбојиште, тако, да је често баш велика несрећа мати величанствених појава. Развитку карактера, као и спему, дат је основ од целокупне нарави човекове : жив темнераменат: има тежу улогу; код сангвиничара жудње постају брже и имају над њим већу моћ, но над Флегматичаром; с тога је овоме лакше постати карактер, докле се сангвшшчар мора више савлађивати. Али, ни нарав, ни темпераменат, ни околности, ни васпитап.е нису довољни за потпуно дело. Главно послужиће овде ствари соаствени рад — човек се мора сам васпитавати, мора сам свима силама радити на унутрашњем усавршавању свом, и трудити седапосгане карактер. Некајеу васпитању његовом и учињена погрешка, њему настаје дужност, да то исправи. Ми не примамо правдање, кад би когод почео овако : »Ја знам, да сам рђав човек, али што ме тако васпнташе !• Ко би се хтео тако правдати, он би већ врло добро градио разлику између својег васпитања ц себе сама, — а овај други део његов, који је управо он сам, треба да чисти прљавштине, усађене васпитањем. Ко би се хтео тако правдати, то је соФиста и не верује својим речима, — будући зна, шта је право, али то не чини, већ се свесно одлучује против исповести сопственог разума свог, и јесте заслужан казне. Сви спољни односи — к њима ваља придружити и темпераменат — јесу дати човеку ; али од тога зависи, шта ће из себе извести на њиховом основу. Највиши вршак људске вредности мора бити смер, коме гредемо хотимице или евесним усиљавањем. Карактер не добива човек случајно, карактер се мора однеговати. Почињући малим покушајима — долази у разне ситуације и полако се научи, како ће се у свакој понашати. Гдекоје од њих понављају се више пута; први пут је претрпео човек штету понашањем својим. Ово га опомиње и јасно лодсећа , да се други пут друкчије понаша, те да се