Просветни гласник

К А Р А

К Т Е р

од ше сачува. 0 почетка човек бира вазда, нопосредно нрема душевном утиску свом, сно што је прнјатно, а што је непријатно одбија. При том опажа да му ]е кашње пријатност чинила често тим веће непријатноети, докле опет много што шта, што се чинило непријатним, било је иајзад извор уживаша и добра. Човек се опамети — он начини себн мала правила за најобичније потребе, иола у незнању, нп себи их на глас не искаже, тим је мање у стању, да их означи општим реченицама и о њима води разговор. Цигла невола, страх пред ударом н штетом, гоне га к разуму, и збиља, човек, пре но што је моралан, бииа разумним мало дете има већ различна правила разумности. На тај начин и животиња усавршава искуство своје, а човек се пење у толико више, у колико више добива памети од ње. Најзад доспе и тамо, да мимо личну кор|,ст своју признаје и друго нешто, што ваља да штеди. Дату реч ваља да одржи у сваком случају, било како му драго, нека би лично претрпео и штету ; то правило прнзнаје и лопов, признаје и онај, који га поруши, јер он зна да је рђаво радио и да рођени рад свој мора да осуђује. Кад наиђе на мене насиље у каквом му драго облику, које ми обриче награду, ако дам лажну сведоџбу, која ће упропастити поштеиа човека — ако ми претп, да ћу, не учшшм ли по жељи његовој, бити сам упропашћен на исти начин: расудиће сваки човек, у коме је иоле људске свесности, да ми ваља тај подли пред.тг одбацити, да, у кратко, у таквим случајевпма не треба да гледамо на корист своју, да су овде другп виши обзири, које морамо штедити. Знамо их добро, има их више — и обухватамо их општом речЈу : захтеви наравствености или морала. Тако, дакле, постају виша правила, него при разумности, па и основ моралности управо се састоји у томе, што се не да одвратити од цигле умности. Сада је човек не само постао разуман, не само да има правила разумности, него је свестан и правила моралности. Умност и моралност не искључују једно друго; разуман човек може бити моралним (добрим) и обратно ; што многи племенити човек отура сва правила разборитости, а што је опет многи неваљалац разборит, не доказује ништа о несједињености обојих. Ну, из ова два извора истичу човеку, који је свестан, сва упуства, како да се влада. „Човек се управља по нечему." Воља његова учвршћује се по овим правилима све више и више. Укаже ли се опет случај, у коме сам кадгод посматрао човека, бдмах већ могу рећи, како ће се он показати; он се управља по извесном правилу, а кад ми је познато то правило, онда знам како ће се он показати. Такво правило, нека има постанак какав му драго, значи у опште начело. Начело стоји против страсти и против жудње ; ако су те страсти природностн, начело је вештачко , свесно уређење мисли. Из тога видимо, у каквом је односу према темпераменту; њега је човек добио од природе, али му ваља бити на стражи, не дати се завести страшћу и не подлегати тренутним појавама жудше, излази; да начело треба да надвлада тем-

пераменат, јер смо овај ограничили као основан на нехотичном иокрету представа, у колико из њега потиче страст или жудља. Ношто само начело има да савлада страсти и жудње, а при начелу мора бпти разум, могасмо такођер рећи: ,,да је разум господар темперамеиту, не да га уништава, него да њчме влада.« Јамачно је, дакле, да сангвшшчар мора бити више извежбан у жудњама од Флегматичара, јер више подлеже страсти и т. д... Кад видимо да човек у свима случајевима изводи своје пачело, онда велимо, да му је веран или доследан (консеквентан). Ако нам је познато н само начело, и ако зпамо, да га доследаи човек призпаје за своје, онда можемо рећи, да видимо пред собом истинити део човека, видимо пред собом једну црту његовог карактера. Још га не виднмо целог, али што видимо, то је део од њега самог, што је чист метал, који ће се вазда засведочити, вазда остати веран себп, и онога, ко се на њ ослонп, пе ће нигда обманути. Таквих је начела више, јер једно начело не одговара толиким разноврсним потребама стварпости. Неочеки^анн примери нојављују се, сад ово, сад оно начело осведочп се. Ну каткад за један случај пристају и два начела. На пример : ватрен родољуб има пачело, да свима силама ради на томе, да би било што боље постарано за сирочад. Тада се појави друштво у истој намери, и он добије псзив, да али се придр\жи, —му види, да друштво, које је псстало, има такођер циљ, да васпитава сирочад у противнародном правцу. Оада стојо код њега два начела једно прогив другог: корнст сирочади и корист отаџбине, једно другом смета; иониче спор, п он сам мора да реши. Решењо је могућно само на тај начин, да једно начело пма више важностп од другога. Човек пак треба с болом да се држи вишег наче«а. Оад долазимо к познавању, да начела не смеју просто стајати једна крај других, него да морају бити сређена по утврђеном реду ; између два начела једно стојп више, друго ниже, премда ионека од њих могу да опстану у мањим гомилама једпо поред другог. Овај виши и нижи ступањ јесте са свим изведен; виша и нижа начела мећу се једна над друга, док се најзад сва пе подвргну једном главном начелу. Сада је цело мноштво начела доведено у савез — оно главно начело му је израз. — Тако, у наведеном примеру, шта ће учинити родољуб и човекољубац ? Начиниће пре свега разлику између циљева друштвених, какви би требали да буду, и какви су у ствари, и одлучиће се, да им се не придружује. Он је у томе случају своју домовипу учинио највишим начелом, коме је подвргао остала начела, а и у будуће урадиће вазда тако. Ну, кад би то начело дошло у судар с другим, на пример с пачелом: одржати реч, онда настаје нова одлука, и том својом одлуком човек ће показати, да ли му је у стварима отаџбине виши какав безобзирни план — или морално начело. Ето, то је, од прилике, онај појав, коме велимо: карактер. Ако хоћемо све досле пробрано да склопимо у једну реченицу , сетимо се , да смо, пре свега.