Просветни гласник

КАРАКТЕР

радим с њиме, он пристаје у рачун само вишим математичарима. Његов дух нема основе , непрестано се окреће, — и ми му велимо: човек несталан. С несталношћу су по кашто у вези најсјајнији нланови, окретпост, досетљнвост, умешност, смелост, — али нигда није велика последица, јер се ова даје једино иеуморној и истрајној марљивости. Сјајна појава не награђује посла, а поетска мисао мора се припојити, ако хоћемо да је искусимо и признамо. У моравском граду П. има читаоница и словенска и немачка. — Један грађанин постао је члан словенске читаонице, која има у програму да штити словенски живаљ од насиља, кога се опет придржава немачка читаоница и које је он такођер члан. Како се могу удружити та два смера и свести у један дух ? Очевидно, ако је један смер као чисти ков, други је његово скрнављење, и карактер таког човека нијв чист. Он спаја у себи ствари, које су засебне и за то време морају остати непријатељске; он руши правила своје воље, можда према постицајима и узроцима спољним; можда је ступио у словенску читаоницу, што га је срце вукло, и сн је у првој навали послушао глас природе. Али, да би се допао власницима, ступио је и у читаоницу немачку. — Труњавих карактера у опште појављује се, у ситнијим стварима, доста. Има људи, који имају велики осећај према радницима, а ипак, закидају убогим надничарима и последњу пару; има их, који се не устежу тврдити данас супротно јучерашњем, када то захтева лична корист њихова, или кад знају да то неће нико сазнати. Даље, има људи, који се „иоништавају » — градећи се ионизнима и аокорнима према људима, који немаЈу никакве вредности. Охолост није врлина, али поноса треба човек да има; поноситост пак не искључује скромност, већ понизност. Будите поносити а скромни, али доле с поназношћу и охолошћу! Надувеност и напућеноет више су смешне, но досадне. Сувишна понизност нарочито се развија код народа, који је за дуго био под прптиеком; прост Пољак и Рус у Галицији падају на колена пред »госнодаром®, целују му рухо и обућу. Код нас (Чеха) се још чује претерано понижавање: »Молим понизно«, «Покорно љубимруку«, — али се од скора губи, као снег испред пролећа. То мора само да ишчили ; забрањивпње ништа не помаже, јер такав иониаан дух не схвата правога смера и добива лоше мишљење о оном, коме не сме своје понизности тако да изрази. Гора од ове, «руку љубеће® понизности, Јесте друга, која се развија у вишим и богатим круговима, коју такођер означавамо вишим, латинским именом: сервилност. Нека је та реч довољан знак, — кад не бисмо о том имали доста појма ! Ако се ионизност појави на особит начин, који веома пада у очи, тада говоримо о ропском духу. Нема карактера, јер заборавља на своје достојанство. Ропски дух находимо код појединих сталежа, где се потчин.еност мора нарочито да негује. Ради нримера навешћу, шта ми причаше наш земљак, војтјик , коме у борби код Јичина год. 1866.

беше пушка. одбила прсте леве руке : каже , како их је ђенерал (рече и име, али потта 8ип1; осИоза), на неколико дана пред полазак, назвао пред целом војском » чешким исима». — а И ви сте хтели победити?« окретох се од њега. Ето, то је ропски дух. Кад батаљон, дакле, тисућа људи, који се и службено тако зову, има у рукама оружје за бодење, сечење и пуцање , јесте таквог духа, да њихов старешина зна, да их може даривати оним надимком: онда одиста не морамо тражити примера у земљи, где ропство и по имену још траје, — а тај ђенерал беше препреден човек, он знађаше с ким има посла. — Даље, има одношаја у друштву , где такођер избија ропеки облик не само између госаодара и слуге, Фабричара и радника, сељака и пристава, већ и у односима много нежиијим пегде је муж роб женин, чешће може да је обрпуто. Ропство жена појављује се код народа дивљих, ропство мужева код народа мекушних, али ипак поређе; — помињемо само претерану верност, која већ престаје бити врлина, те с тога понижава човека, јер је последица слабости. Да не би поникло неспоразумљење о томе, на какву верност ја мислим, напом^њем изреком, да је такођер зову »пасја верност". Према коме показујем таку верност, тај ме не може поштовати, јер види, да ни себе сама нс поштујем, понижавам у себп човека, — и с тога ме сматра за створење ниже, па се по томе и управља према мени. Неприродна правила, како их прописује многа институција, нису достојна човека, и у толико су недостојнија, у колико се његов дух с њима не слаже и полаже му само лицемерство нри вештачком извођењу њихову. К многим таким извијањима и претераностима води тако звани езргИ; <1е согрв — на пример, кад ОФицир мора да позове на двобој за праву маленкост, да би очувао »част своме положају.« Ну сада та правила нису тако строга. Али и код других сталежа има таких извештачених ствари, које се снажноме духу веома противе. Тако мн причаше један нојвалија из реда капуцина* (од тога доба има доста времена, и он је већ и отуд «охладио |) ), да сваке седмице иде на исповест. „То мора да сте страшни грешници — шта ли то чините?" — »Е, па видиш, кад ти, човек цивилан, прођеш мимо богато изложиште часовника и помислиш у себи: да ми је онај скупоцени часовник ! — ту је твоја жеља само обичан грех ; али код мене је смртни грех, због кога се морам испОведати !• При том показа ми, да не носи кошуље, већ мантију на голом телу и т. д... С номућеним погледом губи тако воља своју вредност; постаје измајсторисана, незнатна, мучна. Неограниченост и извештаченост једнаке су крајности. У људском животу чудновато се спајају две и две особине, и као што је Аристотело изрекао, да је врлина средина између два краЈа, и овде излази истина изреке. Распикућство је крајност, као год и тврдичење, дакле је једно, као и друго порок (Еаз^ег) ; врлина јо средина између обојих, подједнако удаљена од обеју крајности: кућење. •Врота римеких катодичких калуђера.