Просветни гласник

260

НАУКА II НАСТдВА

ототине година под владом силних норманских краљева осетили благодети ачсолутизма. На континенту су требали тек да осете тежак терет апсолутизма, —- да се увере да се све на и облици удружења истроше у борби, да се и они преживе и свршс улогу своју и да позније онако исто ностају сметња нрогресу, као што су пређе били узрок, да п установе нису вечите п подесне за сва времена. О томе је требало да се јевропско друштво увери, о чем је енглеско друштво већ давно било уверено. Аисолутизам на континенту значно је нрогрес према анархичном карактеру Феудалпе монархије ; апсолутизам у Британнји значио је реакцију, атентат на уставне слободе, на слободу с редом, која је тако потребна културном друштву као ваздух за дисање. Природно је, што је апсолутизам на коитиненту поздрављен с надом, а апсолутизам у Енглеској с негодовањем, док се није то негодовање изметнуло у јавну буну, у револуцију, у којој је пала глава апсолутпог Карла I. Револуција у Енглеској била је борба демократског духа енглескога народа с апсолутистичким монархискимиринципом. Четири стотине година иротекло, а свака генерација, која је за то време живела, виђала је парламенте и изговарала је реч парламенат. Лордови, народ, племство н грађанство, скупише се 1640. г., не да освајају, не да отимају што од друга, већ да се користе својим наслеђем и правима, вели Гизо. ') Дух отпора противу незакон ггостн и самовоље у целој енглеској историји био је најплеменитија црта енглескога народа. Драговољно се покорава закону и власти, ако се по закону ради, али смело брани оно што му се чини да је закон и право — проду • жује Гизо. Апсолутизам на континенту давао је наде, заштите велпком броју индивидуа од обести толпких самовољних Феудала; апсолутизам у Енглеској отимао је слободу и права великом броју пндивидуа, да би их једна личност — краљ — ириграбила. У XVII. в. у Енглеској власт краљевска била је нападач и отимач. Чинило му се пак могућно после страшног унутарњег рата. У Јевропи се развио апсолутизам пошто је побеђен Феудализам, иа исто тако покушао је и у Енглеској после војне црвене н беле руже, кадаје силно племство изгинуло. То је про') Сшго! Ве1гасћ4ип§еп, стр. 13 и 14.

мена старога јевропскога друштва у свету материјалном — Јапа Гогс1ге 4етроге1, како Гизо вели—пз Феудализма у апсолутизам. Апсолутизам енглеских краљева тежио јс да овлада не само материјалнпм интересима друшгва, но и религиозним —- с1ап8 ГогсЈге 8рп 'Нпс1 — да узурпира и религиозну и иолитичку слободу. Док су на континенту владаоци, борећи се противу реФормације, или победили, на пр. у Француској и Шпанији, или подлеглп као у Германији, догле је у Енглеској сам Хенрик VIII. уводио самовољно реФормацију, дајући новој цркви облик какав је могао годити лично њему, спајајући у лпчности краљевој два шеФа; и религиозног н политичког, или како је то згодно Мор крстио , хришћански калифат. Одвојившн цркву од папства, Тудорн су постали наследници папе. У нркви п религији краљ владаше апсолутно. Духовници су сада млађи чиновпици који слушају свога шеФа — владаоца. Према своме личном нахођењу краљ је давао и одузимао звања црквена. Духовне конвикације краљ је сазивао, и без владаочева одобрења одлуке њихове не важише. За целокупно религиозно законодавство краљ је имао иницијативу. Природно је, да се код Тудора јавила жеља да и на политику применп ове принципе, да и државнн устав реФормише по угледу на црквени, да створи потиун апсолутизам и у политици и у религији. И нова англиканска црква служила је интересима свога господара. 1607. изађе један правнички лексикон, који је нанисао епископ Вапсго' 4. Краљ је, по њему, проглашен за „апсолутног". он стоји изнад закона, и, не гледећи на његову заклетву при крунисању, краљ је пмао права да «поједине законе мења или укида." Такве је теорије прогговедала англиканска црква. И она је била јак подупирач апсолутизму. Није дакле чудо, што се демократски дух енглескога народа окренуо и иротиву иринцина англиканске цркве. Племству, а нарочито жеиама племићским, допадаше се англиканска црква. ') Један чувени беседник и теолог англикански нашега столећа рекао је за англиканску цркву, да је она чедо краљевског и аристократског самољубља (8е1ћ81зисћ!). Хенрик VIII., његови љубимци из старога племства, као и нови илемићи, обогатишс се конфискацијом црквених имања, ') Вгозсћ, стр. 179.