Просветни гласник

ЈЕ ДИ ИС Т Ори.ЈА НАУКА

269

онога што је добро, а овамо су давно и давно с тиме на чисто сви поштени, иа врло често н непоштени љј г ди . Ово, истина, није никакво научно знање, али је нешто најсигурније или бар једино до којег смо могли да дођемо, докле наука не буде пронашла начин, како ће друкчије да репш овај задатак. Ако и сад хоћемо да оснивамо политнчку науку, пзводећи је из ма које Философске замисли о последњем циљу друштва и човека, из апсолутне идее о ономе што је добро, ми ћемо имати филосоФску, систематичну, апстрактну науку, противу које ће, као и пре, устати слепи емпиризам, који не верује у науку, која нема моћи да ма како утнчс на реалиост. Ако ли пак оставимо метафизици, да истражује нрве истине н шта је последњп циљ човеку и друштву човечјем, и ако донде, докле их она не пронађе и не докаже онако научио са свим тачно ц сигурно, устунимо њено место осећању и савести и признамо им вредносг, мп ћемо моћи, проучавајући друштво п изналазећи му законе, много брже упутити га оном циљу, који му је намењен. У осталом, зар није до сад довољно казато, да политика, од како се држи ФидосоФске методе, пикако нпје могла да постане наука, и да су на једној странн биле голе аистракције, а с друге пусти емпиризам? Зар се није јасно доказгло да, почевши од Аристотела и од Макијавела, само је опда могла да постане наука, кад је усвојила нозитивну н исторпјеку методу ? Овом методом нисмо, псгпна, успели да сазнамо шта је оно што се зове добро и шта ли су нам последњи циљеви; али смо барем имали науку, онакву какву смо до сада били у стању једцну да створнмо, те нас упознаје с друшгвом н потпомаже напредак. ПроФ. Сиџвик сувише се занимао пстицањем ових друштвених проблема, које историјска метода не може да разреши, па, чини нам се, и сувише заборавља да их до сада нису ни друге методе коначно решиле, као што заборавља н оне, које је историјска метода у истини решила. Зар ннје заслуга те методе, што су политичка наука и остале друштвене науке задобиле нов изглед и нов карактер? И кад би ове сад напустиле историјску методу, па се поново вратиле метаФпзици, зар се не би опет изметнуле у оне систематичке, променљиве и несигурне науке, какве су биле до скора ? Нема сумње, постоји тешкоћа којује проФ. Сиџвнк пстакао, и она је врло значајна, алн није исгоријска метода крива за то. То се питање повлачи од старине и непрекидно избаја на површину, Јер човек не може никако да се помпри с том мишљу да не треба да зна, каква му је морална судбина намењена и оуни се противу тога, што је разум 11РОСВЕТНИ ГЛАСНИК 1892.

немоћан да реши ту проблему. Да је тако, најбољи су доказ овај сиис проФ. Сиџвчка п још неки, о којима ћемо говорити. У њима се свима указује на нов неки правац, којим наука као да хоће данас да пође. VIII Пошто смо испитали све покушаје предузимане у циљу, да се историјом објасни цела проблема нптелектуалног и моралног живота, н пошто смо видели, како су сви покушаји апсолутно пемоћин да иду даље од одређених граница, да дођу до апсолутне истине, онда нам се то питање намеће јединствено као философско, и зато се опет враћамо на Ем. Канта, који днвно о томе говори у своме иредговору у Критици чистога (здравога) ума. — Он вели: метаФизика је до сада била отворено поље препиркама ФнлосоФа, који су непрестано рушили дела један другога. Зато, што су хтели пошто по то да познаду оно шго је безусловно, апсолутно, нису хтели да признаду, да оно превазилаза границе разума. Кад нећемо, једном за свакад, да нризнамо, да је свако наше знање погодбепо, и да оно што је апсолутно превазилази разум, ми, од силне воље да што внше раширимо границе онога што треба да знамо, само их сужавамо м сувише. И доиста, ако придамо апсолутну важност законима разума, онда све оно, што се њиме не може да докаже, неће се моћи ни сматрати од наше стране као нешто што може да буде, јер би пначе дошли у противречаост са самим собом. Онда би неизбежна последица бпла, да скептпццзам и материјализам заузму своја места. Ако начело узроччостн (каузалитета) није само закон мојега духа, већ ако има своје апсолутне, објективне вредности, онда ја морам да и у морални свет унесем онај меканизам, који произлази из неотклонљиве везе нриродних појава. И онда се не може узети, ни да је човечја душа слободна, јер је и оиа у сФерн видљивих радња, поЈава, потчињена томе закону. Никако се не да ни допустиги ни замислити суштаствена, безусловна слобода њене природе, која нам је тако потребна зарад наше одговорности, па и зарад опстанка света моралнога, јер, кад бисмо то допусгили, дошли бисмо у противуречност са самима собом. Кад пак начелу узрочности придам само субјектнвну важност, т. ј. ако га посматрам као закон свога разума, онда никад истина нећу моћи доказати, нити пак иознати слободу воље, али ћу је моћи претпоставити и нризнати да је има. Потребно је, дакле, да се одреде границе разума, да би онда он оставио места и за веровање. На тај начин може арактични ум да рекоиструише онај морадни свет, 35

, [