Просветни гласник

11ЛУКА II ПАСГЛПЛ

усвојити, оиет зато не бисмо знали, да ли су та начела правична или ненравична, да ли потпомажу или см(ћу истински напредак друштвенп. Ни један озбнљан мислилац неће норицати, да је нзучавање историје од користи политнчкпј иауци. Али се ованаука не може ннкако оснивати на историји, јер нсторнја може да нам каже само оно што се десило, па кад би пешто могла да нам каже и шта ће се деситн, опет иас не би могла научнти ономе што нам ваља сад и овде ( Мс е1 пипс ) радитп. II тако за политику нема праве научне основе. Зато је ваља тражити негде на страни, то јесг у сазнању носледњег циља друштва, што не може да да исторнја, која је у стању само да нам тај цнљ иотврди и докаже, кад га већ будемо нашли другпм путем. На свакн начин — завршује славни писац — боље бисмо поуке изнели из нсторије, кад је не бисмо шггалн о ономе што она пије у стању да нам да. VII. Као што читалац впди, сад смо у протпвности с оним што су тврдили Спле и Фриман. Овн, као што знамо, хтели бн ни мање нн више но баш да споје цсторнју с полптиком. Спџипк пак париче, да се политика може оснивати на исторпји. Мепи се чини, да баш овде нзлазн па видело слаба страна његова разлагања. Нема сумње, историја нам не уме да каже, шта је цоследњн циљ човеку и друштву. Али нроФ. Сиџвик разлаже, као да има неке науке, метаФизпке, која би умела да решн н проблеме, и као да историјска метода, која то нити зна нитн може да реши, уображава себн да бп могда да заузме њено место. На тај се начпн забуна само правн општом, а то писац с правом сажаљује. Нстпна је, да историјска метода диже руке од тих проблема, које су, бар што се ње тиче, нерешљиве, а метаФнзпка међу тпм тврди да може да их решн. Али и сам нроФ. Сиџвик мора доцније да призна, да јој то још није ношло за руком. Овој слабости н пеподобности у метаФизике приппсује нисац нрнвремену жалосну пајезду, коју је историјска метода протнву ње нредузела. Нама се чини да писац чинн веће уступке, него што мнслн, кад вели да нсторијска метода не може да нам каже насигурпо, шта су ти последњп циљевн, алп може да нх нотврди и докаже, пошто се ипаче буду нашли. У стварп н опнтпа метода не може да нам да саме закоие прнродне, али може да пх докаже и тврдн, пошто их је пророчанскн дар ђенијев иронашао. Несрећа је, што се ансолутне пстпне, ношто нпсу ни законн ни иојаве, не даду нодврћи опитној

методи, па нн нсторнјској методи, те тако остају привплегија метаФизици, која нх до сада пије објаспила. Па ипак, кад смо дошлн до закључка проФ. Сиџвика, т. ј. до оног његовог тврђења, да. се политика, иошто треба да нам изложн правила ионашања, не може оснпвати на исторнјн, али да мора та нравнла пзводити из онога што је последњи циљ друштву п човеку, — а то само може бнти из метафизпке — какав практнчан закључак следује из свега тога његовог тврђења? Кад тај последњи цпљ још није научно нн познат ни доказан, зар није онда политичка ааука осуђена, да остане везана с фплософским системама и да се мења с њпма, а овамо не може да пма пкаква практична утецаја на реаанп живог? Историјска метода хтела је то баш да избегне, н у томе је већпм делом н успела. И доиста, да се запитамо: па на шта се може да ослони политика, кад не може на проучавање друштва, које опа нма да научп, како ће да управља и влада? Која је то паука, која нас може да упозпа с њиме, кад то не може псторија? Псторија пас упознаје с разнпм облицнма друштва и владавпна, с разним установама п њиховим односима, у опште с разним дејствима која се стварају у разним временнма. Поред тога још нам казује, којим се путем до сада кретало људско друштво, и какав је онај пут којим је упућено да иде. — То су све дела, као што умесно напомиње проФ. Спџвнк, како онда да се из њпх могу да изведу правила за нонашање наше? Како ће полптичар икад да сазна, којнм путем треба да се потрудн да упути друштво, те да се оно прпблнжн опом цпљу, којп он још не познаје и за који узалуд пита историју да му га каже. Нема сумње, у овоме је највећа тешкоћа за решење ове ироблеме. Има у њој иечега, што се не да ухвагнтн ни свом стегоиг историјске ни научне методе, и то не да друштвеним и моралним наукама да достигну ону сигурност и одређеност, до које су достигле математпчке и прпродне науке. Алп се та проблема, како се менп чини, неће никад пн решптп, ако се ономе што пзпалази разум п наука не нридружи н оно што је дело савестн, која такође открнва оио што је истинпто. Као што појаве пз области уметносги остају несхватљпве, необјашњиве номоћу саме науке, без осећања о опоме што је лепо, нсто тако непојмљпве остају п моралне н друштвене појаве без осећања о опом што .је добро и што је дужпост, које се рађа, расте дејствује у пама својом упутрашњом врлпном, а не силом свога разлагања. Моралисти се вечно препнру, н то данас внше но икад, н још никако не могу да се сложе о томе, у чему је природа