Просветни гласник

ЈЕ ЈИ ИСТОРИЈА НАУКА

2 0 7

око да разликује звуке. Ко је икад тврдио да историјска метода може да докаже законе оптике или опште теже? Историјска метода не тврди ништа друго, до једпно то: да и у моралним наукама хоће да заузме оно исто место, које је ошггна метода већ заузела у ирпродним наукама. Ироучавајући само појаве и истражујући само законе, екснерпменталиа је метода махнула се сваког истраживања апсолутне истине и суштине стварн, те је тако за навек одвојила Физику од систематнчке ФилосоФије. Остаје још необјашњено само то, каква је природа силе, светлости итд., а, о томе ће се метаФизика свакад бавити. Оно пак што она данас не може више да чини, као што је чинила у прошлостп, то је: да законе силе или светлости изводи из одредаба више плп мање хипотетичних, самовољних. Историјска метода држп да ради скоро тако исто. Пошто је изгубила сваку наду да може научним путем нспптати природу самога Бога, душе, мисли, онога што је добро и лепо, она место тога проучава, како се, на разне начане обелодањивала у историји мпсао, како ли се обелодањнвало религпозно, морално и естетичко осећање п истражује законе о томе. Проблеме, које она оставља перешене. остају метаФИзици, која се може, ако хоће, бавити о њнма, и решити их, ако успе. А то што неки, који нису тако смотрени, хоће исторојском методом да постигну оно, што она сама не може, то није довољан разлог, да се одрече важност и ие признају услуге, које је оиа већ учинила науци. То бц било тако нсто, као кад бп ко хтео да осудн механику или оптику зато, што нису у стању да објасне унутрашњу прпроду силе пли светлости. Исто онако, као што опптна метода не отимље место метафизици, исто тако то пе чпни ни историјска метода, само јој одузимље приличан део друштвених н моралннх проблема, за које држи да их може само она да реши, па и читаве дпсцпплине, које је она хтела као да усише у свој организам, и које су, пошто су се одвојнле од ње, пеочекпвано куд и камо отишле. Последња, која би имала на ово да се жали, то је сама фплосоФија, јер њој имамо да смо захвалнц већим делом што су пропађене нове методе. Зар није Бакоп био онај који је препоручио експерименталну методу ? Зар није Галплео Галилеји рекао, да је онај који ЈУ је пронашао највише користи допринео изучавању ФилосоФије? А философији највише се и има да захвали за проналазак исторпјске методе. Па опет зато философи су били они, који су покренули л>ути бој противу опитне методе, као што га сада воде иротиву историјске методе. Чпсто би

човек рекао као да не умеју мирно да поднесу, што пм се, баш услед њихових срећнијих истражпвања, измиче из руку поприлична област старе владавиие. А ту се баш и рађају раздори п сукоби; јер хоће да само онп претресају те проблеме, које су само историјском методом могле да се на задовољап начин почињу решавати. Али проФ. Сиџвик наставља: — Де, да впдимо, какав је у истиии тај папредак, за који иегоријска метода уображава себи да је гхостнгла у изучавању друштва и ума људскога. Онаје истина много допринела, што се сад боље позннју развитак и важност друштвепога Фактора у образовању ума човечјега. Али је све то већ признао Миљ, а од њега — нма томе сада чнтав нараштај — чули смо то и ми сви из његове „Л.огике друштвенпх наука." — И ово је цела истина. Питање је само: којим је начином дошао Миљ до решења ове проблеме, од које зависе толике друге? Никако друкчије, но ослањајући се баш на исторпјску методу п излажући, као што сам вели, идее Августа Коита, коме се сва Философија и ослања на њу. А кад се, као што признаје и сам Сиџвик, овом мегодом може да објаснн, ако не баш сама суштина ума, а оно његово историјско образовање н усавршавање, зар је оида то нешто мало, и пошто метаФИзпка никако до сад није у томе успела, пема ирава ни да се тужи на то. Међу Т11н наш ауктор иде даље п велн: Историјска метода не само што тврди да је она једина у стању да излаже, како су се идее и мњења стварале н образовале, већ хоће да их и оцењује, да каже, јесу ли истииите или ипсу, и ту баш она греши. Где је човек још видео, да се може ио начину, како се које мњење створило, оценити, је ли оио истинито или је лажно ? Све ово иде само на то, да још впше потпомогне данашњи скептицизам, који је донекле узрок, а однекле и последица историјској методн, коју не би свег дочекао с толпким одушевљењем, да се није надао открићу тих истина. Али ироучавање мњења. која су нам претходила, може нам само иомоћн, да утврдимо закључке, до којих смо раннје, н то другим, различним путем, дошли. У етици, као и у иолитици, ФилосоФија истражује неке апсолутне нстине, које зависе од тога: шта је иоследњн циљ друштву и човеку. Ти последњи циљеви нити су законн, нити су појаве; претресатн их као такве, значило бп нитати се: да ли су кругови илн квадратп. Зато они нпкако и не подлеже историјској методи. Кад бисмо доиста некако могли да знамо, онако са свим баш сигурио, каквнх ће се пачела у понашању своме држати потоњи нараштај, какве лп ће установе