Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

Савет је одлучио : да се овај рад г. Крњчев не може прнмитд за понуђену потребу. Г. г. рсФереитима одређено је на име хоиорара, п то г. Вадтровнћу тридесет (30), а г. ТрцФуновићу недесет (50) динара. IX. Прочитан је реФерат г. Сгевана Довчевића о књизи „Исторпја цивилизације у Пнглеској« од X. Т. Бекла, у српском преводу од г. Б. Киегкевића, проФесора, којп гдаси: Главном Просветном Савету Разгледао сам Историју цивилизације у Инглеској од X. Т. Бекла, у преводу г. Бож. Кне;кевнћа, које мп је дело Гдавни Просветни Савет упутио, с тпм, да му дам своје мишљење о „вредности и употребн" његовој, како бп се према томе могла иримитп нли одбацити понуда преводиочева, да му се неки број прпмерака откупн. На нптање о вредности самога дела, дако је дати одговор. Беклова је Историја цивилизације још н данас, после тридесет и више година од времена своје појаве, једно од најинтереснијпх и најважнпјих дела ФилосоФСке историје. Као што је познато, Бекл је међу првима, управо први, који је иокушао да у шаренилу историских догађаја и културнпх појава нађе јединства н закоиитости, да у њихној самониклости и несређености аађе правилности и неоиходности; ов је првп покушао да људском, историском дедању да ширу и ноуздапију, аозитивну основу, да управо историЈу учини науком. Прелазило би круг могазадатка, када бих на овом месту хтео само п додирнути питање : је ди и у кодико је одличнн ингдески философ успео у својој намерп, у колико је се прпблткио решењу тога нитања, у кодико је, најпосле, могућно решење његово. Неисцрпним иредметом чптавих расправа могла бн бити једна једина, основиа, мисао Беклова: да нсторије не може бити без фпзпчких наука, да цивилизацију једнога народа пли једнога краја у главном н одређују Физичке погодбе земљишта, климе, хране и т. д На тако је и с тодиким другим, у деду изнесеннм нлн покренутим нитањнма. Сва она могу битп, често н јесу, предметом особнтих студија, извором нових мисди и нових погледа. И у овоме, рекао бих, и лежп свадраж, п ако ми је слободно рећи, и највећа вредност дела ове врете. Данас се већ многим тврђењима Бекловим могу иставити друга, дијаметрадно противна и, изгледа, научно онравданнја. Многе се његове тезе не могу примити нп у својим ноставкама ни у извођењпма. Неосиованост и парадокс неких његовнх излагања пада одмах у очи; њих су или новија истраживања пдп и само време ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИБ 1892.

245

иорекди. Нека се у нотврду овога што рекох, разгдеда, на нрилику, само излагање Беклово о узроку кримскога рата и упоредп оно нстицање мира од „четрдесет година" као доказ да је „одвратност спрам рата углађен укус, особен каквом образованом народу" с догађајима и стањем у Европп, које је баш иосле тога наступпло; т ) нека се упореди његово мишљење о стациопарности морадних пстина и њихној индиФерентности у удозп људског напретка, илн оно, чисто бих рекао „ингдеско", начело немешања државе и „редова који владају" у ток друштвеиога живота, „јер свако уплетање владе п законодавства само смета напретку онога, што оне хоће да помогну", итд., — сва та и друга тврђења, на којима се после чине тако исто неноуздана извођења, ако ништа друго а оно су, за сада бар, још само спорна питања. Па инак све то нн мало не смањује вредност самом делу, чији значај н ннје тодико у ресултатима, до којихје дошао овај одличнн инглескп ФплосоФ -историк, колико у оном обиљу мнсди које покреће, у оним новим хоризонтима које отвара. После овога што рекох, једва да ми је потребно што рећи у нохваду одлуке г. Киежевића, да пам Бекла да у српском нреводу. Ну похвлалу, у овом сдучају, с једиим ограничењем. Ја уираво не знам зашто је г. Кнежевић преводио овај део Бекдове Историје иивилизације, који још од пре 20 годниа нмамо у српском преводу г. Ч. Мијатовнћа, а није наставио онде где је овај стао. Знао бих за раздог да се које дедо по други пут преводи, ако први рад не би био добар ; али се то овде никако не може претпоЈтавити. Овде би, изгледа, остао други неки раздог, који одмах пада у очи, чим се унореде оба ерпска превода: оне сидне наиомене, глосе, позивања на разне аукторе, што све прати тексг у преводу Кнежевићеву, а изостављено је у иреводу Мијатовићеву. Могло би још битп питања о томе, јесу ли све оне ситне напомене п допуне тако важне, да их је требало задржати. Али кчда је се на ово већ одлучио г. Кнежевпћ, онда их је требало н превести, а не оставитн нам их на пекаквих пет шест које старих које иових језика (иеке чак и на шпанском). Овако су за највећи број чпталаца неупотребљиве и без користн. Нп у ком нак случају нису српском преводу била потребна она сидна позивања на разне ауторе н унућивања на њихна деда н стране но њима што често чинн читаве редове самих имена и бројева, стр. 43., 47., 64., 79., 86., 109., итд., -којпма ће се нзворима мучно икад упутита ма н једап српски читалац. Ј ) Схр. 120., па даље. 32