Просветни гласник

СТАРЛ НСТОРНЈА ИСТОЧНИХ НАРОДА

7

ристише се тивски Фараоии, којн једва дочекаше ту прнлику, да нстерају „нечнсге" (како оии називаху Хиксе)и да опет овладају цедпм Миспром. Борба, која се сада отворн нзмеђу њпх, носида је на себи редигиозни карактер и бпда је дуга и крвава. Најзад тивски Фараон Ахмес иди Амозис савдада са свнм Хиксе н прнмора их да се селе из Мисира. Посде 500 годгша своје вдаде под три своје дпнастпје ( иетнаестом , шеснаестом и седамнаестом) Хпксп мораше оставити Мисир и настаннти се у Сиријп. 8. Ново Царство. — Са изгнанством Хикса ОТНОЧИН.Ч се трећа периода мпснрске историје пди Еово Царство. Мисирци постадоше освајачи , јер дуга борба противу Хикса разви у њима војнпчкп дух и жељу за освајањем. Овај вредни народ. који се некада бавио само домаћим посдовима, и чије је једино уживање бпдо да са скрштеним ногама седп у дадовини сикомора, посде тодпког војевања за независност одучи се најзад од рада п не сањаше више нн о чем другом до о ратовима п крвопродићу. Миспрцп се не задовољаваху више као у пређашње време само одбраном сноје царевине на југу од црнаца из Етијопије н на северу од номада пз Азије , већ се њихова ратиа кода појавише и пзван грапица мисирских. Они поддожише на северу сву земљу до обада Тигра и Еуфрата. а на југу допреше до предеда Пдавог Нида (Бар-ед-Азрека). Под њихову вдаст паде и острво Кипар у Средоземпом мору. Њпхова војска побеђиваше н на суву н иа мору, п њиховп идадаоци поносито говораху да „постављају границе опде где је њима воља". 9. Најејајније доба мисирске царевине у време ХУШ-те Х1Х-те ХХ-те династије. — Најсјајније доба мисирске царевине бидо је за време прве три династије Новога Царства, осамнаесте, деветнаесте и двадесете. Тада она доспе до свога највећег развитка, а њена престопица Тпва удепша се ведичанственпм дворцима, храмовима, сфинксовпма, обедисцима и разним другпм спомепицима. Од Фараона шз осамнаесте династије, посде Ахмеса који је осдободио Мисир од Хикса и основао ову династију, најзнатпији су биди двојица, Тутмес III Велики иди Тутмозис и Аменотеа III пди Аменофис. Први од њих просдавио се освајањем, јер је заузео на југу цеду Етијопију, где се тада наседише Мисирци и подигоше многе варошп п сидне споменпке, а на северу је проширио своју царевину до ЕуФрата у Азији , иа је с војском предазио у Месоиотамију. Другн пакФараон, Аменотеп III, оддиковао се удепшавањем своје престонице и нодизањем сјајних грађевина но МисиРУ; Ј е сазидао у 1пви нов храм богу Амону, који је везао са старим храмом једном стазом изД®® Р®Д^ Сфинксова. Он подиже тамо још н две огромно ведике статуе, од којпх једпу, нознату под именом „Мемнонов колос", Грцп сматраху као светско чудо, јер доцнпје беше напукда, па усдед испарења росе пз нукотина издаваше хармоничне гдасове при рађању сунца и ,поздрављаше своју мајку ..зору." — Војничка сдава мисирске царевине продужи се и за време вдадада-

ца из деветнаесте династије , од којих беху најзнатнији Сетн I, а особптп његов син, ведикн Раме II Мијачун, кога Грцп нгнпп^у Сезо стрис. Ади оиа два вдадаоца моради су впше да бране своју земљу од спољашњих нападача, него што су могди да освајају туђе земље. Они су обојица моради водитп дуге ратове са Хетима, народом који жпвљанге у северној Сирпји. Сети I, не могући пх савдадати, измири се с њима, ади за време Раизеса ти се ратовп опет обновише. У једном таком рату са Хетима Рамзес у мадо не изгуби живот. Он беше с мадо војске ушао дубоко у њихову земљу, где га Хети са својим савезницима нз ненада нападоше. Рамзес је храбро одбијао непријатеље и чврсто се држао , док му не дође гдавна његова војска, која одби Хете н њега спасе. Адп Рамзес и пак није могао савдадати Хете, већ, као и љегов отац, измири се с њима и ожени сећерком њиховог вдадаоца. Рамзеса су грчки историчари сматради као највећег вдадаоца мпспрског и приписивади су му не само сва освојена иређашњих Фараопа мисирских, већ и таква каква није могао извршитп. Они веде, да је Рамзес долазио у Европу до Дунава, у Азију до Инда и Ганга , па чак и до „краја света око кога тече Океап». Тодика сдава Рамзесова није дошда од његових освојења, већ отуда што је он највнше од свију миспрских Фараона подизао споменике. Нема скоро нпједне развадине, ниједног споменика у Мисиру. а да није на њему записано име идп какво јуначко дедо Рамзеса II. Он је готово у свпма варошима мисирским нодизао храмове, а особито је Тиву украсио дивним грађевинама. У тој својој нрестоници он је подигао ведичанствено здање Рамеоеум и довршио храм бога Амона, украсивши га са два дивна обедиска од црвеног гранпта, од којих се један сада надази у Паризу. Сем ових споменика, и несници су допринели много, да се преувелччају деда овог Фараона. Тако један од њих (Пентаур) опевао је језиком пупим слика један његов бој са летима, хвадећи га, како је он сам помоћу бога Амона савдадао непријатељску војску од две хиљаде и иет стогина ратних кода. — Посде смрти Рамзеса II, а за вдаде његова сина Менефте, насташе унутрашњи немири, који се и доцније продужише. Тим нередима користише се Јевреји и пзиђоше из Мисира под предводништвом Мојсијевпм. Сем ових унутрашњпх нереда мисирска је царевина много страдада и од спољашњих нанадаја, особито од народа из Азије. Ти се нападаји поновпше доцније за време двадесете днвастије, ади их тада јупачки сузби најсдавннји вдададац пз ове династије Рамзес III, којн поносито у својим натписима узвикује : „Они који су прекорачиди моје границе неће впше жети овога света... Опе који су биди на обади оборпо сам у воду, и изврнуо сам њихове дађе." Поеде ових победа Рамзеса III Сирија је морада опет признати власт мисирских Фараона п мисирска царевнна поврати опет оиу велпчину и ону силу какву је имада за време Тутмеса III п Рамзеса II Адп час војннчког опадања беше куцнуо. Вековпа борба беше псцрпда спле