Просветни гласник

352

НАСТАВА

католике и друге у масама их изгонише из Лондона. И политичке слободе беше али само за победиоце. Сва ова насилна средства, сав терор републике доказује да она није имала ослонца код масе. Република није имала мврсте основе у енглеском друн тву. Имађаше много непријатеља, а маса према њој беше равнодушна. С тога је она хтела макар и насилним средствима да одржи свој опстанак. Отуда наста анархија. Ириродна је последица анархије реакција (у ужем смислу те речи). С тога није чудна нојава протекторство. Кромвел као увиђаван човек осећао је потребу јаче централизације власти, што стабилнију управу. Његова дела и заслуге помогли су му жељи. Иокоривши Ирску и Шкотску, он је стајао на врхунцу славе. На скоро за тим постао је протектор. Али то је био прелаз монархији. Парламенат је и под његовим протекторством сазиват, али то беше само сенка од парламента. Мир је био основ његове политике. Измиривши се с Данском, Холандијом и Португалијом неугралитет је био основа његове спољне политике. Република се није могла на мах утврдити. Једним ударом није се могла уништити монархија — толики устанци најбоље то доказују. Енглески народ није желео републику. Циљ борбе његове била је одбрана уставних права а не уништење монархије. Република није могла да буде оличени нринцип реда и стабилности. Нротекторат Кромвелов и ако није дочекан одобравањем, а оно бар немим ћутањем. Али тиме беху дани избројани енглеској републици. Док је Кромвел био протектор, он је својим ђенијем могао и одржавати ову но имену републику. Енглеска се покорила сили његовој, ђенију његовом, али не хте да пригрли владу његову (веЈпе Неггасћа!'! паћш ез шсћ1 ап 1 ). Али и ако је Кромвел успео да поврати поремећени ред у земљи, и ако је његова спољна политика имала сјајне уснехе, ипак његов положај не беше најосигуранији. 15 завсра противу његова живота и његове управе најбоље то доказују. На послетку се повукао од свију и зазирао је од свију. И ако је он оборио монархију, он је ипак силом Факата био уверен да за енглеско тадање друштво република беше ансурдна, и да је понајзгоднији облик управе уставна монарг ) Сшго!, 56. Ве1гас1Н1тј»еп.

хија. И сада је почео о томе да сања да ожиии монархију, али уставну, а не апсолутну. Али, не хотећи да ствара расцеп, он је желео да му се круна једногласно понуди — што опет није могло бити. У његовој странци било је доста њих, који хтедоше да очувају републику и остану републиканци. Предлог је био изнесен пред парламенат, и таман се спремао Кромвел да метне круну на главу, када већи део његових официра предаде парламенту петицију, да се одржи старо стање — република. Кромвел се тада Формално одрече круне. По смрти Кромвеловој постаде протектор син његов Ричард. Кромвел беше велики човек, и Гизо, упоређујући га с Виљемом III. иВашингтоном, истичега изнад обојице обимом и енергијом урођеног талента. Ричард није наследио очеве особине. Маса, као што смо већ напоменули, беше равнодушнапрема републици, а и сами војници не беху задовољни протекторством Ричардовим. Отуда није тешко објаснити, од куда да генерал Монк на скоро за тим успе, да мирним и легалним путем преокрене протекторску републику у уставну монархију. Како је лако извршена ова мена најбоље казују речи КарлаП., када се искрцао на обалу енглеску и не наиђе ни на какав отпор: „сигурно је то моја рођена кривица. што нисам још ире дошао, јер данас не видех никога, који ме не би уверавао да је непрестанце жудео за мојим повратком". Рестаурација Стуарта извршена је без капи крви—- најбољи доказ колико је маса била равнодушна према републици. Ми смо имали прилике да нагласимо да у историји човечанства ништа не бива без одобрења масе, да у крајњој инстаици постоји суверенитет масе. Масаможе одобравати активно — учешћем, или пасивно — ћутањем. С овога гледишта, Гизо има право кад вели, да је енглеско друштво било за уставну монархију, а не за републику. Да је енглеском друштву стало било до републике, не би онако ћутке донустило да се изврши рестаурација Стуарта без капи крви. Енглеско друштво хтело је да одбрани своје уставне тековине од напада ансолутних краљева, али даље не, и с тога је оно равнодушно гледало како се уздиже и пада република. С Карлом II. настала је реакција. У души беше апсолутиста и католик. 1 Све његово владање није ништа друго до