Просветни гласник

354

НАУКА И НАСТАВА

III. Француска револуција. Феудализам у Франиуској моћнији него у Енглеској. — Трећи сталеж а краљеви у борби с Феудализмом. — Апсолутизам и централизацпја. — Умни развитрк За што није успола реФормацвја. — Литература XVIII. века; Волтер; 8у81ете <1е 1а Ка1иге, Русо. — Утицај литературе XVIII. в. на владаоце (просвећени деспотизам) и на револуцију. — Ресултати владе апсолутизма Стање друштва Француског пре револуције. — Револуција. Далеко је компликованији, значајнији по судбину човечанства и интереснији историјски појав, својим космоиолитским карактером. Француска револуција, но локална енглеска. И данашњи век још осећа утицај тога епохалног догађаја. Велике идеје, прокламоване у Француској револуцији, још нису сишле с дневнога реда. Као год што се сваком историском догађају не може одредити математичком прецизношћу почетак и свршетак, већ се варијацијом својих мотива и резултата слива и претапа у друге, тако се ни о овоме енохалном чину не може рећи: «овде му је крај, а овде почетак", већ му је извор у много давнијој прошлости, а проблеми које је он изнео још ће за дуго бити покретачи у великој социјалној борби. Тражећи узроке томе историском појаву и бележећи карактер његов, морамо се осврнути на раније доба француске историје, када се скристалисало Француско друштво и добило свој карактерни тип. Најдавнији трагови Француске историје губе се у тамној прошлости германског племена Франака. После пада римске империје дивљачка германска племена навалише на Галију. Још изодавна беше то културна земља. Римска цивилизација нашла је ту подесно земљиште. Богасгво културне Галије мамило ^е дивљачка германска племена. Победиоци Гали бише побеђени кулгурно и романизовани. Из мешавине та гри елемента: римског, галског и Франачког, постала је Француска нација. Природно је да је сваки од ова три елемента сачувао нешто свога и унео у нову зграду културну. Политпчке установе Франака постале су сада установе нове државе. Као и код свију примитивних народа, тако и код њих појам слободе не беше туђ. Власт краљева не беше апсолутна, но јако ограничена Народном Скупштином, где су сви слободни решавали о рату

и миру, ностављању и збацивању краљева. Чувени салиски закони потврђени су Народном Скупштином. Не само код Франака, но и код свију примитивних народа није деспотизам обичан облик удружења, но напротив — слобода. И код старих Словена и код старих Германа и свију народа тога ступња развића находимо слободоумне установе. Суверенитет народа истицао се над самовољом владара. Парламентаризам није дакле специјална гворевина енглескога духа, већ има трагова у историји свих народа. 1 ) Што ближе идемо примитивном животу — како вели Хелвалд — то све већа слобода. Али каква ? Необуздана, анархпчна, без реда. Почетком сваке културе нестаје те слободе и настаје ропство. Оно је поучљива лекција за генерације које у њему живе. Из њега — ропства рађа се тек права слобода, слобода с редом. Такав је процес развића био и код Франака. Народна Скупштина. укојује долазио сваки слободан грађанин (а не по цензусу и по рођењу), имала је сву суверену власт. Код Гргура из Тура имамо довољно сведоџаба о томе. Народна Скупштина имала је суверено право о рату и миру. Карло Велики држао је 20 Скупштина, а за време Луја Побожног 33. На њима су расправљена политичка и иравна питања. Карло Велики молио је од кнајвећега" до инајмањега", да прими његовог сина за императора, а Луја такође за Лотара. Народна. Скупштина збацила је Карла Дебелог. Кад су Лотара изабрали, гласало је 60.000 људи. 2 ) Променом социјалног система нестало је и ове слободе. Али је Факат да је она постојала пре Феудалног система. И када је Филип ') Историја Франака пунаје доказа о овом сувереном праву народа на примитивном ступњу развића. Народна Скунштина одбаци иреддог Чнлпериха да се зарати на Гутрама. Народна Скупштипа такође одбаци мир са Саксима, који су они нудиди краљу Хдогар-у I., и овај хтеде да га прими. Сва германска илемена, па и Франци, бираху своје старешине, па и краљеве. О паследном краљевству нема трага. 580 г. би збачен Чилперих и подигнут на престо Сигберт. Тужбе противу краља и породиде му решавада је Народна Скупштина. Хлопар III. сазва 613. г. Народну Скупштину да суди Брунхилди, и она је осуди на смрт. Сунтран је такође звао Народну Скупшгину у спору његовом с истом Брунхилдом и својим нећаком. Кад је Чилперих I. од Сдасона постао неверан својој жени Гвалсумиди, она потража и нађе пчкоћи код Народне Скупштине. Ако је којн од владаоца хтео да удоми децу, оп је тек по одобрељу Народне Скунштине могао окрњити од домена. Краљица Фредегунда изјавила је пред Народном Скупштином, да њезина кћи није ништа узела од мираза од круне. Ове две демократске установе поштовали су владаоци и из дипастије Кародиига. 2 ) Ко1ћ, II, стр. 30. и 32.