Просветни гласник

36(3

НАУКА И

друштва такав, да она не може да појми беду свога положаја, онда ма како били несносни терети соцмјалне и политичке системе, она трнљиво сноси. Али о томе смо говорили у првом одељку. И Француско друштво за дуго би трпело све самовоље и ћеФове апсолугизма, да се он сам није истрошио, и да није противу њега устао пробуђени дух. Јевропско друштво као што смо нагласили (у ирвом одељку), покренуто импулсом с поља и прешавши младићско своје доба, корачало је нагло прогресу. Детињски ум његов ослободио се туторства аукторитета, и тежио је да буде самосталан. Прво је тражио и стекао слободе најпре у области религије, а доцније и у области материјалних односа. Онај покрет људског духа, који се дигао противу аукторитета и који је крштен именом реФормације, нашао је одзива и у Француској. А ш је овде било далеко мање ногодаба за успех. У прошлости треба тражити узроке овоме. Факат је, да реФормација није успела у Француској. А за што 1 Мора се признати, да је у Француској утицај свештенства био далеко моћнији но у другим земљама, изузевши Шпанију. Дугим низом догађаја у Француској свештенство је много раније добило већу власт но у Енглес.^ј — вели Бекл. Кад се реФормација јавила, онда је црква у Енглеској при ирвом удару ослабила, а у Француској напротив свештенство беше тако моћно, да се могло борити с реформацијом. Обе земље у детињству своме обавезне су цркви, јер је она узимала у заштиту од угњетача круне и силних, а сада када су дорасли до самозаштите, да се могу сами штитити, јавила се потреба умањити духовну власт. У Француској не само што је духовништво победило, но се после пораза протестанског још јаче осилило. Хенрик VIII. немађаше толику војску да би могао силом увести реФормацију, его је маса енглеског друштва насилно добравала, и с тога су енглески владаоци и успели. Поред других историских прилика, које су помогле развићу црквене моћи и гордо национално осећање, национална самосвест помогла је развићу и јачању цркве. Француска црква не беше у оном зависном положају, у каквоме беху енглеска и немачка. С јаком националном самосвешћу Фран-

цуска црква оноНирала је св. оцу папи и често је с њиме у сукоб долашла. Француски краљ био је сретан да победи духовну власт. Плодове те победе уживала је Француска и њоме се поносила. Луј XI. сазва конзил у Пизу противу Јулија II. (1511.). Франсо-а I. конкордатом између њега и папе Лава X. стекао је право постављања виших духовних лица. Луј XIV., тај биготни краљ, помагао је Француско свештенство у борби противу папских претензија. Скуп свештенства 1682 .Г., којим је управљао и номагао га главом сам Босие, донео је ове четири тачке: 1) папска власт простире се само на духовне ствари, 2) папска власт наследника св. Петра не коси се с конзилима, 3) папска власт мора бити ограничена канонима, правилима и обичајима других цркава, 4). папска одлука и у религиозним питањима подлеже реФорми, у колико оне нису санкционирано сагласношћу целе цркве 1 ). Француска црква није морала да дели све грешке католичке цркве, она је била скоро самостална у своме раду. Ова самосталност духовништва помогла је угледу његовом. РеФормација имала је овде далеко озбиљније и моћније противнике но на другим местима. Поред тога што је моћ свешгенства у Француској била много већа но у осталим земљама, било је и других узрока, с којих је реФормација нодлегла. Централизација власти овде беше далеко јача но у другим земљама. Ре 1>ормација је, као што смо пређе поменули, централизација власти. Противу ње се борила централизација. Где је она била јаче развијена, ту је и победила. То је било у Француској. (Наставиће се)

Ј Е АИ ИСТОРИЈА НАУКА од ј!аска,ла ј З иларша (СВРШЕТАК) Кад се дивнмо заласку сунда, зорп, каквој сцеии на мору или на Алпама, којој готској катедради, па кад би нам ко прншао и згпитао: за што се томе и томе дивимо, и кад бисмо му хтели разумом да објаснимо оно што у души својој осећамо, до чега бисмо дотерали ? Задатак не бисмо ') Нопеддег, стр. 96. и 97.