Просветни гласник

304

НАУКА И НАСТАВА

нам поврати моралну хармонију нашу, која нам освети тугу нашу, уздигне савест, повећа побожност и упути нас да нађемо снаге у самој огромности туге наше и дадне нам осетнти да смо доиста људи, смемо ли ми онда, у име разума, да рушимо најсветије законе природне ? Има ли разум права, да руши ту веру и наду, па у човековом срцу да остане празнина, коју он нити уме нити може да испуни? Има ли он права, да, под изговором да хоће да објаснч живот, баца нас у очајање, које нам после и сам живот учинп ненрекпдним противусловљем и одузме му сву моралну важиост његову ? Зар ее би пре требало, да тај Факат нризна као морални закон, па да испита, од какве је и колике важностп? Зар нема ни једне научне теорије, која потпуно објашњује врлпну, која би могла из нова да оснује веру у светињу дужносги, кад једном доиста пресуши осећање из којега она произлази? До чега бисмо дотерали, кад бисмо претпоставили, да је то доказао Бентам, тврдећи да се сва врлина своди на личнп интерес, у добром смислу те речи, илп да је то доказао Џ. Ст. Мил., наводећи, како се она рађа, кад се спојп и измеша приватни интерес с јавним интересом ? Онда бисмо одувели врлини прави њен живот, скинуди бисмо јој њен светитељски венац, који је чини у нашим очима светом и уваженом. Зар нред свима рачунпма интереса, у добром или рђавом смислу није луд онај који онако весело подноси, да се уништи његово сопствено биће, е да би на земљи победило оно што је добро, и то без икаквих других обзира ? И зар ово није оно, чему се ми у истини дивимо ? И зар ово наше тако мало научно и тако мало срачуњено дивљење, што је нешто најсветпје у нама, није нам најапурнијп доказ, да смо учесиици у ономе што је вечно и божанско у нашем животу ? И зар може о свему овоме да не водп никаква обзира онај, који исиитује живот у намери да га обухвати, са свим испита и поправи ? Оваква се осећања јављају за цело у свакога којн заслужује да се човеком зове, па ма какву теорију исповедао. Она су предањем пренета на нас, васпитањем уснсана од наше стране; зато, но неодољивој снази наше природе, она изниче све једнако. Само наука није у стању да их створи, а не испада јој за руком ни да нх поништи. Треба барем да им нризна да ностоје, да им проучи важност и да повуче разлику нзмеђу њиних граница и гранпца разума. Само тако иомоћи ће нам, да се отресемо садашње забуне, у којој ни сами не разликујемо, у шта доиста верујемо, у шта ли пак ј не верујемо. Науци је данас највећа иотреба, да

пронађе, која ФилосоФија може више од осталих да учипи великих услуга, а та се потреба састоји опет у томе што ће се строго одредитн нрава и гранпце како разповрсним делателностима духа човечјег, тако п разним методама научнпм н разним дисциплинама. Природне се науке морају окакитп таштег преимућства, да своју методу примењују иа духовна дела; метода, која је згодна за ово што се мерп кантаром или метром, никад не може поднети и за очо што се не мери пн метром нн кантаром. Али као што је од стране Философије призната важност опитној мстоди и независност коју су њоме постигле прпродне науке, исто тако треба онда да призна важност и нсторпјској методи и велике напретке које је једино њоме наука постнгла, подвргавшн друштвене п моралне иојаве строгим пстраживањима, и дати властит облик и научан карактер дисциплинама, које оне никад дотле имале нису, нити су могле као науке да опстану. Али и историјска метода треба од своје стране да се махне таштег преимућства, да нде и нреко друштвених и моралних дела и преко закона који њима управљају. Исторпја никад неће бпти ФилосоФија, а псто тако неће бити нм оно што су нрпродне п математичке науке. Нити ће дотле дотератп, што ће се служитн методама, које су згодне за друге дисциплине. Њена ће служба, као што рече Ранке, свакад бити у томе, да нам прпча оно што се десило н како се десило, одређујући му уз то вредност н значај. Па и сама наука пли ФилосоФија историје неће никад моћи ићи даље од пстраживања везе међу делима и догађајима, закона по којима се ови управљају, значења које имају, и општега плана којим су дела н догађаји почињени. Ако се даље буде ишло, онда ће се отићи из историје у ФИЛОСОФИЈу. ФилосоФија је наука која обухваћа, узевши ствар с извесног гледишта, све што човек треба да зна, сав живот, и мисао и рад, и разум и машту, и осећање и веру, п оно што је природно и оно што је натприродно. С тога она никад неће изгубити свој лпчни карактер, и не само што ће осветљавати ум, него ће и поправљати човека, баш за то што обухваћа и практичке задатке живота. А у жнвоту, опет велимо, корист ће бити свакад па страни рада. Као што се лепота схваћа осећајући је, дивећи јој се и чинећи све да јој се и други диве, и као што се вера преноси само с онога који је осе^а, тако се и врлина доказује и потврђује само примером. Једно у истини племенито дело боље ће нас убедити но ма каква теорија или ма каква научна система. Ко хоће да