Просветни гласник

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАПЕ

391

на западу, цензура и притисак дођоше до крајности. Свако министарство, а често и поједина њихова одељења, имало је своју цензуру за стварп, које су писане о њему; над тим мањим била је једна општа цензура и над њом цензура над цензурама, т. зв. Бутурлински Комитет, основан другог априла 1848. год. Цензура је косо гледала на свако писање не само о Словенима, већ и о самим Русима из Волиња и Галиције. Тако н. пр. год. 1841. из песме Хомјакова »Кгевг", у којој песпик набраја народе, који долазе да се поклоне Кијеву, избацпла је цензура стихове: »Браћо, где су синови Вилиња — Галиција, камо твоје деце?» —Како је цензура разумевала словенске симпатије, види се из реФерата јој, поднесеног 1841. год. министру просвете: ,,У последње време некоји журнали, а особито „Моснвитлнинг «, износе, како Словени, који живе под Аустријом и Турском, много пате, и наговешћују им њихово ослобођење испод туђег јарма... Тешко је не видети опасности у пропаганди, која буди саучешће према некојим словенским народима, износи им пред очи Русију као главу, од које се могу надати бољој будућности и јавно тапше тежњи им за ослобођење.... 11 — Год. 1853. добила је цензура Формалан налог, да не пропушта оне народне умотворине, које «нарушак )ТЂ добрне нравн." Сигурпо под утицајем таких наредаба хтеде један академичар да избаци из Даљеве збир:;с неких 8000 пословица. — Из историје смело се писати само оно, што је било светло, а о црном само онда ако писац прво прсвуче белим. Тако на пр. 1854. издаје цензура наредбу, да треба подврћи најстрожијој пажњи, »дела, у којима су описане тужне појаве руске историје, као времена Пугачова, Разина и тд устанци и сваковрсна нарушења државног поретка, као неумесна и »оскорбителћнн длл народнаго чувства.« И даље на другом месту; „Особито треба пазити на тежњу некојих аутора, да пробуде у читалачкој публици необуздане заносе иатријотизма (!) општег или провинцијалног...» На послетку цензори добише налог, да сваког књижевника, који поднесе цензури дело, штетно у политичком и моралном иогледу, јаве у полицију, која ће знати, шта јој ваља с њим чинити. За сваку непажњу беху ценаори строго кажњени. Тако на пр. год. 1855. спремаху „Московскгн ВЂдомости " у славу стогодишњице московског университета, историју университетске штампарије; разуме се, да је у њој било споменуто и о раду Новикова. Тај Факат био је доста, па да Снегирев изгуби цензорско место. Кад је 1834. год. проФ. Уваров ставио питање цензури, да ли треба ширити књижевност за народ. одговорила је последња, да је то «не толбко безполезно, нб и вредно.«

Под таким цогодбама стењала је наука, ну књижевност још горе 1 ). Критиковати, ни одушевљено хвалити није било слободно — штампа је смела само констатовати, да је све добро, „все благополучно." Система »званичне пародности» била је заштитом крепосног права; под окриљем њеним могли су тријумФовати само обскуранти око „Пчеле" и »Маака.« Поред свег зла, што га је николајевска епоха нанела науци, Пипин одаје јој ипак признање за ове три мере: 1) за оснивање археографске експедиције и комисије; акти и летописи, што их је комисија издала, дадоше богат материјал за изучавање руске старине ; 2) за оснивање катедара словенскИх језика у университетима; нова славистика ноче се први пут научно занимати словенским светом, до тог доба мало познатим у Русији ; — 3) за упућивање младих научењака у иностранство, да се спреме за университетске катедре, непосредан и жив утицај јевропске, особито немачке науке задахнуо је нов живот у руску свеучилишну науку. Трећа мера одговарала је најмање програму »официјалне народности", но била је најплодотворнија по руску науку и образованост. Ресултати тих мера, у свези с унутрашњим развићем књижевности, показаше се на крају николајевских времена; они отварају нов перијод у исгорији руских етнограФеких радова. (Наставиће се) Р. Кошутић.

Правник, лист за правне и државне науке. Власник и уредник др. Мил. Р. Веснић. Бр: 1, 2. и 3. Београд 1892. год. После толиких правничких листова, разних но имену, трајању и својим уредницима, имамо најзад да забележимо »Правника.« Несрећна коб, која наше правничке часописе прати од вајкада, мислили смо да неће мимоићи ни аПравника а : страховали смо да се наша правничка публика ни овог пута неће достојно одазвати, и да ће с тога и овај покушај пропасти још у зачетку своме. Ето то је узрок што смо се уздржавали да упознамо наше читаоце с овим листом и да дамо свој суд о првим његовим бројевима. Али, хвала Богу, нас је ова слутња мимоишла, 18. смо у свесци мартовској овог часописа ирочитали обзнану уредништва да је опстанак »Правника* осигуран за целу годину. Овај извештај морао је зарадовати све пријатеље овог листа, и ми, поздрављајући оаај успех »Правника«, од срца му желимо што дужи век.

1 ) Види опширну карактеристику никодајевсвих времеиа у делу а . Н. Дипина : „Характеристика литературннхг. мн$нт* Саб. 1890. (главу III. а особито Х.-ту.).