Просветни гласник

У ОДБГАНУ

399

требало такве теме задавати, како два младића талентирана, даровита и начитана не знају за полемику између »Орећковића и Ковачевића 0 и буди Бог с нама шта знаду тн младићи и за полемику и за све остало, али знаду и шта је „баштина" и знаду да је »Бранковић« издајник У том спремању ове критике противу писаца две раслраие и противу „реФерента", била је осуђена моја критика иа толико чекање. Па ко је потоисан под том назовикритиком? Потписан је један младић, који у школу и не долази, али П пе т'еп сћаи! Ето морала писаца ове назови-критике! III. Друга књига моје „Ист. Срп. IIар." садржава у себи време од 1159.- 1367. г. О њој је написао г. Флорински неку чудновату критику, за коју да сам држао да има ма какве вредности, ја би давним давно одговорио. Ови критичари могли су ту критику г. Флоринскога просто превести на српски језик кад га иризпају за нспогрешивог, или су могли сами написати критику на моју књигу. Они нису урадили ни једно, ни друго. Сва је мука у томе, што у другој књизи ие говори се само о Душану, него о свима српским краљевима до Дугаана, па онда о цару Урошу, и наравно о Душану. Г. Флорински је писао само о Душану у књизн: Јужни Словепи и Визаптија. Моје гледиште на Душана није сагласно са гледиштем г. Флорипског. Због тога се он п .г,ути на мене. Писци назови-критике веле: „Ол јс (Срсћковић) из тога дела (Флоринскога Душана) аоцраао готово сву грађу, па је само друкчије распоредио, неке одељке екратио, неке проширио и дотерао према своме „укусу* тако, да је, хако -рећи приредио друго поправљено издање поменутог дела« (стр. 306.). На другом месту всле, да је то ,,прост плагијат« — (У пр. стуб. стр. 306.). Како да се зпалац не смеје оваком говору ? 1) г. Флоринскп је пис ;10 само о Душану, с тога нисам имао из чега » цриати готово сву грађу; 2) „Друкчије расаоредити"- може само одличап зналац предмета истог; 3) Тако исто само зналац можс знати, шта треба избацити (скратити), а онај, који зна више, може „разширити". 4) »Дотерати а књигу или статуу може само онај, који је у томе послу прави познавалац и вештак; 5) Историја се не пише по « укусу 11 , јер <1е ^иакШиз поп (Пврикагијиш. 6) џПоарављено издање', то јс нешто боље од првог издања. С тога са таким критичарима не вреди улазити у разговор, јер то нису никакви ни нсторичари, ни критичари. То су просте незналице. Кад је г. Флорипски све красно написао, а ја иреиисао, онда ме је требало похвалитн бар за препис. Ако сам издао боље издаље друго, нема тога историка на свету, ко то не би похвалио осим ових незналица. Та Бог вас видео славни наш псторик Рајић пре је мене казао, да је Вукашин убио Уроша 1367. г. па што то не назвасте »плагијатом" ? Позивајући се на нска « новија одкрића*, крптичари не разумеју шта се под гим разумс, него мисле, да је адвокатлук историја. Историја је друго, а адвоцирање јс опет нешто друго. IV. Гледиште на ток историских догађаја, поцрпљено на историјским изворима и објпшњено према току историјских догађаја и личних Факата, саставља

суштину историјске науке. Историци не измишљавају ни лица, ни Факта, ни догађаје. Они само изјашњавају радњу Лица и ресГаврирају догађаје по њипој узрочној вези. У чему су историци једног мишљења, ту нема посла критика, јер је ту истина., критика има места и смисла, кад она пронађе истину на место што је изнешепа неистина, иа је изнесе. Нисам измислио ја, а иије кадар ни г. Флорински измислити, какат ФакТ илл догађај ДушаНовог царовања; аш ја не могу пристати на мишл.ење .Флоринског, да је Душан »чудак или узгуриатор."Из тога се јасно види, да јс све очо беда, чиме ме и он и они потварају. Ево доказа. Г. Флорински написао је критику на моју ирву књнгу „Нсторија српскога народа.« Та је критика нрсведена на наш језик ч иечатана у „Новинама београдске општине« за 1885. год. (бројеви 22, 23 и 25. Шгрешно стојн у броју 25 реч „наставиће се, 1< јер је то њен свршетак). У опште говорећи, он је ту ирву вњигу похвалио. Несаглашава се са неким тумачењима и објашњењима и тражи да буде описан опширније унутрашњи живот народни. На те његове замерке њему је одговорено при преводу критике у приметбама. Пошто је пропратио Историју сриске историје он вели: к До данас она (српска историја) не иредставља ни једног гјмотвора, који би обухватио иотиуну историју Срискога народа, или који би реставрирао читаве еиохе срискога на родног живота, а у исто време који би одговарао аахтевима сувремене историјске науке; а ли у средини Срба најзад (накоиец) нашао се човек, који се решио да изврши тај иосао. То је г. СреКковиЛ. Прва књига његове историје сриског народа иредставља крупан појав (крупное јавлеше) у сриској књижевности. Ту се писац стара, на основу самосталних проматраља да објасни историју свакот српског жупанства 1 ). Он дубоко улази у изучавање извора (Он глубоко входит в изучешс источников), установљава ново гледиште на неке од њих« и т. д. и т. д. јаено јо, да је суштина ствари у дубоко изученим и прокрптизирапим изворима и у гледншту на ток догађаја историјских. Г. Флоричски није писао историју нашу времена жупанијског. Није писао нашу историју од 1 159.—1331. год. нити од 1355. —1367. год. Од њега нисам могао и да сам хтео „иоцристи сву грађу ." У чему сам с њиме сагласан био, то сам и цитирао. За све остало, ено цитата и питање може бити: јесу ли верни оригиналу, а више ништа, Још их надарио ђаво да спомену Бодина, јер сам га написао баш иротивно ономе, шта о њему Петров 1 ) говори. ') Молићемо критичаре да објасне, каквн су то »злхтеви сувремене историјске наухе" ? 2 ) В. А. Петрова: Кшаз Константин Водин. Ако јс што рекао правилно, ја саи га и цитирао. Ист. срп. нар. стр. 398. Види се да нису ни читали дело Детрова, јер не знају шта он говори о Бодину. Тој господи Бог није дао талента да разра/јују науку, него да печатају преводе и пиш.у доскочице и кад нађу кавав докуменат или листину. 'Греба Богу бити благодаран и на томе. Најпре су доказивали, да Урош није »ни збачен, ни убијен.* После Иречка џ збачење € ((1е(;готг1;) призпају, а оно је равно уароаашАењу царства. Још је само у питању » убијство* или како веле Хрвати »уморство € тога бунтовничког и отмичарског Факта. И то ће се пронаћи, кад се пронађу званичва акта (дубровачка). За мене је достаточно и оних Факатаинавода, које већ имацо.