Просветни гласник

7

КАРАКТЕР

Фијаско, те у потаји бесне. Нешто им беше првобитно мило и свето, али најзад могу од свега одустати, ступају само за огњем залуталости, који их мами, а у стању су да пале храмове, у којима су се иређе молили, да би тако само стекли славу Херостратову. Таштина траши у опште много и много жртава. Неправо се оглашава тај порок искључиво принадлежан женскињу; има и људи , код којих ћемо, ако их само из ближе упознамо , видети то као једину тежњу, као једини постицај свега рада. Много иута таштина војсковође иоетала је одсудна за сву војску. Како је хтео да се по што — по то одликује , то свога похода није предузео у добри час и са згодног места. Самољубље бива узрок, да много пута човек пун духа постане у друштву досадан, сви га се клоне, јер он није у стању да истраје у ди}алогу — он вазда мора да говори сам и само о себи. Даље, сличан је порок самовољство, упорност (КесћШаћет), који софистички доказује све, или са Шајлоком остаје при својем и тада, када су важнији, светији обзири, на пример човечност, против тога ; то је таштина, која подражава сили. Непрегледан је ред начина, којима страст руши карактер. Страст је постојана жудња и одиста знак изворне снаге. С правом се вели, да та снага нри страсти има само лош правац. И збиља, та снага , управљена на другу страну , извршила би велике ствари. Ну, разлика између карактера и страсти јесте та, што је у првом човек слободан, у другом је потчињен. Сетимо се само две најпознатије страсти : игру (коцкање , од А па до 2 ; од билпјара до лутрије, шах, карте , берза....) и арождрљивости или, уже, аијанства. — Ти људи имају много красних особина: снажно изводе своје намере; пред очнма имају један смер, коме подвр гавају све остало; јеоу у његову опсегу истрајни и аослени ; живот тече кроз њих, кадгод досегну к своме заљубљеном предмету — све су то такођер знаци карактера. Али шта им при том недостаје ! Пре свега, находе се у борби са својим рођеним разумом; та,| им налаже нешто друго , а не оно, што они чине, будући су потчињени другим моћима; нису, дакле, слободни. Средиште, око кога се покреће страст, није положено тамо, где цела личност налази своје средиште; за то јака страст има вазда положај претеран, ексцентричан, пл према томе и утисак. Најзад избија на поље и унутрашња борба ; страст је у спору са животом и с моралним законом. Како се на пример ари страсном коцкању показује борба са животом, не морамо описивати. Све те борбе морају најзад избити, и човек постаје жртва њихова изједначења. „Касно" некуд страст се губи, а на место њезино долази туга, грижа савести, омрзелост и очајање. Трајање и свршетак страсти, као нацртана слика, јесу доста жива, па и најбоља гласила и опомене против ње: заплашавају и опомињу; живот у маломе даје нам сваки дап истините примере, а мајстори од пера дају нам слике у великом (Шекспир), не гледајући на лапорију. Кличу ли учитељи људства свима тим једностранпм појавама: »Тресните собом ! Јуначите се и

31

осмелите се да будете слободни! Будите други људп !" — показаће лако на немогућности, да би се човек на тај начин изменио. Какав је, такав ће остати, а при том ће се позвати на припознате аукторитете, који потврђују неиромењеност карактера. Али и казнена теорија и тамничење нашег века имају такођер тај споредни обзир, да би се грешник поправио; шта више, читава је школа, која види основу и правицу казне само у томе , што друштво хоће да заблуделог члана свог изведе на прав нут, да га ноправи, — и из тог су узрока противу смртне казне. Ако је по целом људству раширено мишљење, да је могућно, да се грешник поправи, не налазимо узрока, за што у опП1те не би човек могао изменити свој живот према одлуци својег разумз. Заступницима неизмењености пада на ум нешто друго. — Они војују против мишљења, као да бн човек могао добровољно на мах постати од грешника јунак, од белца црнац то би била чаролија. Али нико паметан неће у том смислу разумети. Промена се може деситн као н на другом месту, само по из тиха, дугим вежбањем, исто онако, као што се гимнастиком мењају наши удови; — не арестајмо аозивати се на ту сличност, као што смо већ учинили, говорећи о навици. Она ће нам у многим спорним питањима дати светлости и сачуваће нас од крајности. У том смислу ваља нам сматрати, да је могућно, да би се човек на бољу страну окренуо (јер такођер може се и покварити), а одиста билз би жалосно, кад бисмо напустили то мишљење. Човек се може прибрати; разгледа око себе, види свој положај , осећа своју снагу и пита се: Где сам ја ? Какав ми је смер ? Шта значи то све ? Обазрети се, где стојим и куда смерам, појачати своју свест, да би човок постао душевнијим , разуму прибавио моћ, то се догађа непрестано. Није језик неумесно обележио те промене, као да би се човек „пренуо", в дошао к себи« , будући је пређе ван себе, тиме је означио ону јачу свест, која једино разликује човека од машине и биљке. Свесиошћу је могућна слобода, без ње нема слободе, — јест,разум, свест, слобода јесте једна ствар. За то имају оне изреке, које подстичу, своју добру основу. Јест, ви, полукарактери , нрените ! Усудите се бити паметн I, слободни, будите други људи ! — тако човек кличе другима и себи.

III. Општи израз свију мана у карактеру. Романтични карактери. Узори карактера. Однос женскиња. Истинитост. Показивање карактера у маломе. Обелешје васпитања код племићака Наше девојке и жене. Пријатност. Радник. Саставак о раду. Узори радиности и подузетности, и противности духу обртности. „Наши мужеви. * Раширеност карактера. Сви наведени недостаци карактера показују се, дакле, као иогрегаке нротив главних захтева, 3