Просветни гласник

КАРАКТЕР

које стављамо савршеном карактеру, идеалу свом. Према н>ему мислимо, да човек треба да буде: 1. слободан, 2. снажан, 3. јединствен а ипак различан, живахан а изравнат, уираво да се вазда изједначује, кад год никне у њему спор; 4. чист и доследан; 5. ваља да буде онакав, какав се показује, онакав, каквог га видимо, а не вечита маска (истинитост). Мане постају, кад је један од тих захтева тако занемарен, да се одмах појављује једиостраност. На нример. Замислимо само да не достаје слобода, и човек са свом својом снагом, различношћу и истинитошћу биће ташт, у кратко, карактер несавршен, на пример порочник. Несавршеност је оншти израз свију полукарактера, као и свију иојава, за које велнмо да су бескарактерне. Оно, што је несавршено, може код нас да побуди наду и очекивање, можо мпого да обећава, па за то нас и задобива, ио кашто чак и неодољиво. Однос полукарактера прсма потпуном појаву можемо објаснити испоређењем: песму , која одговара свима захтевима , називамо класичном, тако, да нам за оне песме, које, истина, имају неко првенство, ма тим више падају у очи, што греше против осталих захтева — остаје назив Ћ романтичне. а . И овде да унотребимо исте речи. Романтпчпост је несавршена класичност и обично се на тај начин појављује, јер су плодови романтичнп и.ш аретера ни, или занемарују сва правила јединства, или вређају чисти и постојани укус , или имају у себи туђе, неиристојне живље, удаљују се од истине, или опет ову сликају са свима мрлама и т. д. Исто је тако и са романтичним карактером. Нико не може бити са свим без карактера, као што и она песма, за коју велимо, да и није песма — има на себи вазда нешто, што подсећа на песнички облик. И тако, остављајући на страну све укоре, не говоримо одмах о лошим карактерима, већ о романтичним. Та одступања нису овде изнесена радч тога, да злорадо ценимо своја сопствена првенства већ да бисмо се и с те стране приближили правом узору. Код сваког недостатка, о коме је била реч, помислимо: то не треба да буде тако, већ обратно — па ће нам јасније изаћи нред очи слика савршеног карактера. Захтевима карактора може се одговорити на разне начине, У савршенству неће бити никакве монотоније. Као што је велико мноштво уметничких дела класичне вредности, тако је и са истинским карактерима. Они нам сачињавају узоре, придружујући мање више наше идеале, какав треба да је човек. Сваки човек, дакако, има некаквог карактера; али изрично с неким одликовањем дајемо га човеку, који је већ доказао, да има своје воље и то је засведочио делањем својим. Поуздан човек, узвишени дух, племенита душа, добротвор, човек поштен, енергичан, одлучан, чврст, срчан, правичан,

непристрасан, пун пожртвовања и т. д. и т. д. сличне речи сачињавају наше биће, изкога означпвамо карактер. Туђа реч карактер одомаћила се у свима језицима у особитом смислу. Када човек снажном вољом својом произведе нешто од веће вредности, или у опште постане знатан, у кратко, моћној особи велимо са особитим нагласком као највепе одликовање: то је карактер! Такви су нојави прави узори својој околини и својим потомцима. Они су, чини нам се, на таквој висини, да нама, обичним људима, како се то каже, није могуће доспети до њих. Ни у расправи својој нећемо ирећи одмах на идеална имена њихова, но ћемо им се нриближавати ио из тиха. Почећемо обичним појавима, приликама које нас окружавају и у којима никакав човек не може рећи: то је много за мене. Овде је позват свако без разлике. Карактер ћу иоказати, када будем у стању да нешто извршим, што сам мудро предузео. Прво је правило: вежбати вољу. И у скромноме животу најпотребитијих има за то прилика исто толико, као и у палатама. Вез дугог разлагања: сваки од нас нешто ноуми, тсжи да то изведе, или жали, што је то пропустио дакле, нека изврши то, и проста девојка п узвишена дама, и одушевљени младић и муж с породицом, стављен у скучени обим живота. Разуме се, да мушкиње пема повластице на карактер, а.ш, на шта се мора вазда гледати н шта се мора вазда имати на уму, у толико више, у колико се више бркају појмови, јесте: да се код/сваког рода карактер показује друкчије. Напредак човека није у томе, да се приближава жени, као н обратно, јер напредак женскиња не условљава подржавање навика, које су људима својствене. У оба случаја поникле би карикатуре: женкарош је исто тако неприродан појав, као и мушкобана. Човеку доликује срчаност, жени нежност — то је светски закон, но кога не смемо тумачити као да би морали бити: човек без нежности, жена без снаге. Води се реч о човеку, с тога нећемо једнако разликовати човек — жена. Што је год речено о карактеру, то вреди за обоје, с иринадлежпим измепама; ну, баш те особине чине битност. Уредно обављати своје дужности, обома је подједнака задаћа; — какве су пак те дужности, зависи од различности положаја, али без обзира на садржину, јер дужност је дужност. Од чиновника при телеграфу захтевамо вештину и тачност, био он којег му драго пола, Учитељка ваља да је испуњена свесношћу о достојанству свога положаја, непрекидном тежњом за васпитањем и напретком, но та тежња ваља да је далеко од наступне ексцентричности, као и од мртве равнодушности ; ваља да зна и уме — баш као и учитељ■ Како би чудновати били њезини покушаји у дивотној еманципацији, када се она у најважнијој ствари, то јест, у знању и марљивости, не би могла одликовати, па би се тада изговарала мањим даром женскога рода, слабијом вољом и мекошћу лепе половине. Нећемо улазити у појединости, које, нити спадају у ову расправу, нити нам пак принадлеже. Зар да зборимо о дужностима женскиња у кујни, газдинству и слично томе? Та за то имамо доста и