Просветни гласник

К Т В Р

разним степенима образованостн. Знамо, да дивљаци ирезиру рлд, јер га сматрају као недостојног за човека. У народа, који се истом развијају, истина мора се радити, али се рад сматра за нешто просто; беспосличеае је нрви зпак човека узвпшеног, шта више, »ништа не радити« и »виши положај® сливају се, тако рећи, у један смнсао. Истом код народа на вишем степену образовапостн почиље се говорити о »потребности рада,» то јест, да морају сви људи раднти, а што је најчудноватије — и богаташи. Тако, нанокон, код народа, који је у цслини досле најнапреднији, видимо, да је највише израдио, и да и сада ради највише. За то се убојавамо, сг-уда у свету, енглеског трга, јер бн нас занлавио робом на штету домаће радиности. Вројеви, што показују огромни размер енглеске производње, у стању су објаснити ствар као што треба. Васко.шка трговипа, коју води Јевропа са исгочном Азијом, јесте до четири петине у рукама Енглеза. Оамо последњу петину деле остали јевропски народи. Тамо ћемо наћи и међу самим богаташима,, књижевницима, државницима и алемством иајностојаније раднике. Тамо рад ужива највеће важности код јавнога мњења, а залудпичсње не служи на част. Каже се, да је живот борба; ну, ,не морамо одмах мислити на крваву сечу. Пре, но што се оде тако далеко, води се борба на другој страни, а ту је главна чињеница рад. Ко је у стању да да савршенији производ, тај нобеђује — то вам је утакмица. Рад је, дакле, најчвршће оружје; он решава многе таЈне задаће жпвотне, оп је извор, из кога нотиче свако телесно благостање и душевна наслада. И у ирироди се ради. Да не речемо за нашу домаћу живину, али и оно птиче у ваздуху тражи хране, стара се за се и за младенце, у кратко — и оно ради, ни оно се не изузима од општег закона. Некада се рад сматрао за велико свакодпевно мучење, али баш он чини живот пријатним. Веле, нема нигде умешено, па обешено; ми додајемо: баш кад би и бгло, не би пријало, Непрекидно уживање светско брзо би нам огупило сваки осећај, моћ нојимања за сличне утиске брзо бп ослабила, а управо на том појимању све и почива. Без рада, нама би постало досадно, па и сама највећа сладост најзад огади, а беспрекидно почивање, без труда, постаје досадно. Мир је мио само као огпочинак; здрав дух њега се клони, он тражи иокрет, у коме једино може показати снагу своју. »Чамати" може народ само тада, када је жеља већине »нишга не радити." Отправљати своје послове, измељиватп их, обрађивати нешто, показивати свету да смо живи, н чинити употребу од своЈе снаге — го је управо сав смисао чувене загонетке о задаћи човека. Тако је и :-|Дравн разум, за сва времена, ствар схватио: да би снагу, која нам је дата, корисно унотребили, као и све што је у нама, развили и усавршилн. У томе правцу наилазимо, дакако, и на сметње, које могу нотпуно уништити наше смерове, па можда и самог човека. За тим има препрека мање врсте, које могу осујетити извршење извесног носла. Но и сама та борба са сметњама, јесте рад — а што се тиче првога, страшнијег случаја, ту се мо-

рпмо борити на живот и на смрт, борити докле нам год пе избију оружје ид руку. У времену незгода, падања, губитака, јавних п приватних недаћа, вазда морамо имати на уму своје опредељење, свој циљ — а тдј је: што већма се развити, а то се постизава само делањем, радом. Плашити се сметњи, то то је кукавичлук; зазирати од носла, леност; изгубити све наде, очајање. То су пеге, које налазимо на карактерима људским. Кукавпчлук и леност сродни су међу собом, а очајање, које је изабрало ништавило за своју идеју, није од њих далеко. Уважавајућн и ценећи рад, ми тиме не препоручујемо аретераносг. Ну, и о томе смо дужни да учинимо напомену, јер све има своју меру. Правила гласе, да се што више приближимо тој мери, — њу ирећи, штетно је. Иојединци могу у раду и иретерати, те тада пропадају. На тај начин изгубили смо многе племените људе; читави редови иосленика могу тако бити уништени, па и читави народи могу доћи у опаспост услед безобзирног напора, — све то захтева своје размишљање, позива пове снаге за измене и аоиравке, постаје опет извор новога рада, новог живота, нових бораба. Али против рада н његове неопходности не може се ништа изнети; јсдино може бити речп о његовој аодели и аоаравци. Осгаје у врсдности реченица, да је рад најопштији закон светскп, да исказује тајности нашег свакидашњег живота, главие црте нашег бића. Исгом радом својим сгоји човек у вези са својом околином, тако се одржава и усавршава. Сада видпмо, у каквом су односу рад и карактер. О карактеру може бити збора, кад је човек делатан, дакле, док има снаге н док ову даје на знање својој околини, то јест док има радиности у најширем смислу речи. Није дакле ни чудо, што рад можемо узеги, управо, за једап од најглавнијих звакова карактера; — раду ирипада известан карактер, а опет пословањем се тај карактер развија. 0 тога код радених народа видимо највише карактера, највнше срчаних самосталних људи, док се опег код народа лених и нерадних учвршћује недоследност, пепоузданост, понишгење, У раду се човек учи савлађииати себе, обуздавати своје ножуде, оннрати се заводним гласовима, у кратко, учи се вежбаги своју вољу. Ко је у стању да ради, у тога је развнјениЈа свест, но у левенте п нерадника, који мора да очајава, када има да се ослони на своју снагу. 0 тога налазимо, да су сви, које сматрамо за ираве узоре карактера, и у раду били узори, да су много, свеотрано и с вољом пословали, н да су на име ти истински велики умови били арави дивови у радиности, јер су радили много, мпого више, но што им је било у дужности. Узор марљивости и истрајности, које су сиромашно ппварско слушче учиниле једним од најбогатијих мештана прашких, то је Јан Китл. Он би п у другоме погледу могао послужити за пример својим земљацима, који не знају срећу своју да уживају као што треба. Китл беше сип сиромашног сељака из села Голубица. Кад му јо било дванаест година, доведе га мати у Праг и даде га да изучи начин грађења пива. При растанку даде му сребрн двогрошац, на коме је одиста почивао благослов