Просветни гласник

22

К А Р А

К Т Е Р

како политпчку пмовину освајају једну за другом, својом доследношћу и једнодушном тежњом; у трговини и радиности видимо огромну распрострањеност, подузетност и темељито:т; у борби са океаном II бурамч неустрашнвост; у пословању неуморност — тиме се, дакле, обележава цео народ. Ту је постављепа и разрешена задаћа о односу између појединаца и друштва. Вредно Је поменути, да васколики рад оних великих људи, као што су радник СтеФенсон, грађанин војник Вашннгтон, Нигтлнгал, та анђелска слика и при шка, као и многи други — није био последица тренутне раздраганости, нити позоришни ентузијазам. Па ни само јунаштво није их гонило на витешке подвиге. — Енглези су народ и сувише ташт у обичним назорима, веома несимпатични, без песничког дух-а, ма да имају највеће иеснике. Ну, њих гони дужност. Њу сматрају као Божју заповед, која је дубоко усађена у срце и душу народа. Па ипак, они нису без осећаја за иравим витештвом: Енглеска није нигда имала у »комендијашима јунаке, ама ни у јунацима комендијаше ! к Сваки народ има своје првенствене особине, којима се одликује од других. Нећемо да узмемо за пример томе блиске народе, нити да градимо испоређење народа чешког с љеговом словенском браћом или с немачким племеном. Како се, управо, гради она огромна различност карактера код чатавих народа, видећемо најјасније из стварних учинака њихових и из многих, истина малених, али врло карактеристичних зиакова. У очи битке код пирамида реч Наполеонова, изговорена Французима, овако почиње: „Војници, са врхова ових пирамида гледа вас четрдесет столећа... и т. д." — Дивотна реч, која испред пирамида може одиста да распали ептузијазам и ватрену жељу за славом. Други пример. На океану, у очн битке много страшннје, пред самим сударом огромног бродовља, код ТраФалгара (1806.), адмирал Нелсон грмну Енглезима са свога брода: „Јунаци, Енглеска очекује, да ће данас сзаки вршити своју дужност!" И тако је и било. Вршити своју дужност — за све прилике, за сва знамења. Ако је реч да се одржимо, нотребни су нам карактери. Је ли народ у невољи, то их мора куд н камо пре стварати, иначе пропада. Бчш у тим лошим приликама треба да покажемо, да је унутрашњост наша здрава и племенита. И читави народи, као и појединци, челиче се и ојачавају у нскушењима. Најславнпји листићи из прошлости народа јесу они, који зборе о патњама, у којима се карактер њихов развио и одгајио. Ми морамо хтети, да постанемо карактери; хтети, да постанемо врсни ч1анови велике јевропске породице, без обзира на свеколике сметње, које нам се истичу. Народ не мора бити многобројан, па ипак да заслужује поштовање. Од малих народа потичу велике ствари. Зар Енглези пе беху некада такођер мален народ. Малих је народа више но велпких и способнн су за све задаће. С тога нека нас нигда не збуњује мален број, јер што нам не достаје у броју, накнадимо то личним трудом. Д.ч-

леко је од нас помисао, да наводимо овде ласкаве речи, које успављују. Речи вазда има доста, а.ш нзмеђу њих и дела не треба да буде хиљаду конака. Велики део онога, што се данас представља као љубав према домовини, састоји се из празног лицемерства и тесногрудости, која је, управо, само народпа предрасуда, сујета и кратковида ненавист. Таква љубав према завичају не показује се у одважним делима, него у хвалисању, празпим речима, пренемагању за помоћ, разпијању застава, певању песама и понављању старих нарицања и тугованки и т. д. Овде се често врши опа судбоносна замена обележја и ствари, о којој је већ бпла рзч. Волнчање, напредак и ослобођење потлаченог народа пека је циљ — али за то нема друга начина, до средством дела. Ако се хоће, да се домовпна уздигне и прослави, то нека сваки почне од самог себе, то јест, да постане сам онакав, као што би желео да буду остали суграђчни Зар нећу отаџбини користнти, када постанем честит човек, човек карактеран, који одговара својим дужностима? Кад украси ружг себе, Краси тад' и цео врт. Дабогме да ће домовина имати у томе к)|шсти, јер човек на своме месту радо избавља онога, којп је у невољи, тим ће, дакле, пре мајку своју; а бити родољуб баш спада у круг његовпх дужности. Та дужност, љубав према отаџбини, претходи свима осталима. Не заборављајмо, да у свакоме од нас има домовина свога борца. Чуаајмз снагу за случајеве, где нам је она неопходно потребна; не палимо на празно и без циља, да би, тобож, противпика с-амо заплашили. Сваки од нас нека се загрева великом идејом, која ће га подстицати на нјуморно пословање свете стварм , достојне сваке пашње и сваког збора. Нека су сметње какве му драго, оне ће му још н ојачати карактер. А г ш се о нама збори да нам је народни осећај веома ;^азвијен, онда потврдимо то ванредним стварним делима, обилним радом, самопрегоревањем и непрекорним опхођењем у сонственом животу — пожртвовању пак остаће такођер свагда доста места. Био то човек, жена, девојка — сви имају на своме месту јасно одређене своје дужности. Зл то нам наводе текст светога писма: »Ко каже, да љуби Бога, а не љуби ближњега својег, збори неправду.® Из те опште изреке створимо правило за свој живот. Нека не нађч веровања код нас онај, што тврди, да је родољуб, а не испуњава своје дужпости. Исто тако и онај, ко би родољубље наводио за олравдање несмотрености, за оправдање изгубљена времена, беСг ;орисних речи, за оправдчње живота, који протиче без цпља и задаће. Одагнајмо од себе уображење и заблуду, да без сопственога труда и напора можемо истрајати од славе наших предака. Прошлост је вмика ризниц i и Јкуства, које, ако се њиме разумпо користнмо, постаје моћан чинптељ за напредак п свеколпке поправке. Не умедосмо ли га употробити као што ваља — посгаје обмана и празни снови. Човек, ако хоће да вреди више но бнће, које се с дана у дан само вишо приближава гробу, мора да има свесних тежњи и јаспо одређони смер. Међу нама не треба да нађу