Просветни гласник

к а р а

к т е р

не само онога времена чинила чудеса, него и сада побуђује нов покрет. Ну, као што никаксо наређење не може такве људе створити, тако нам их не може ни одузети. „Име и успомена великих људи јесте народни мираз. Напуштеност, иораз, издаја, па ни само ропство не могу одузети тај свети завештај. Чим живот љегов добије опет свежине, преминули јунаци оживљавају у успомени народа, и као узвишепе судије стоје ту живим сународнидима својим. Народ, који је свестан славних предака с.војих, не може пропасти. Опи што су били у животу, то су и по смртп, јер пример њнхов живи и даље у отаџбини, непрекидно будећи све, који имају духа, да им следују.« Оно, што су у оиом столећу наши прваци извршили, долази у најзнаменитије појаве целе историјс. С тога су им тежње свуда налазиле признања и хвале; они су нам задобили поштовање образованих народа, па и сами Немци писаху о нама непристрасно, докле се народни Фанатизам није тако јако распламтео. Неуморним упињањем, тихим али обилним радом, узвишењем народа, гаирењем просвете — извођпху они свој «програм» — која би нам в ио.штичка ситуација 11 могла порушити тај програм? Ко би изређао све узоре ? А баш, кад бисмо и бележили та имена, то би био само мајушни део оних, за које бисмо рекли да су карактери. У томе незнању скрива се за нас такођер мила утеха. Људи добрих, поштених и честитих има више, но познатих славних имена — — — с карактерима је као и са песницима: Има песника, који нигда не писаху Своју одушевљепост — и можда су најбољи ; И.мађаху у себи осећај, љубав — итако преминуше... Има карактера, на које и не знамо, а можда су понајбољи ! — Не кружи по свету прича о свима, што би, ваљда, били тога достојни — из тога из- | лази, да се прн оцењивању људи не смемо управљати по једном погледу. Ни са величином не стоји свагда у вези популарност. За то нека нико не јадикује, што му живот протиче у закутку, што свет о њему не збори и глас имена му не одговара његовој вредности. Права вредност и не обзире се много на оно, што о њој збори свет. И без славе човек може бити велнки и шта више: и без величине честит. Па не морамо завидети ни оним великанима, јер како из свега јасно излази, морали су скупо платити своје преимућство. Велики душевни дар сличан је богаству; обоје побуђује завист из тога узрока, што с њима спајамо потребну срећу. Ну, многп је богаташ само управник добара својих. Бригама и радом оптерећен, многи великан види благо своје, како пада на жртву своме духу, своме несигурноме дару, у коме се не скрива спокојство, мир и јака воља. Било како му драго, никаква спољна одликанеможе наградити унутрашњу вредчост засновану у карактеру. Помоћу ње састајемо се с највећим и најславнијим људима.

IV. Карактер код читавог народа. Однос земље и клмме, „Дужност" у Енглеској. »Мали народ", величање отаџбине. »Више достојанства!" Фриволност, маленкост. Потреба слоге и дела. Неуглађеност, одважност. Васпитање читавог народа. Практична питања. Благсстање и одушевљење. Како је с појединцем, тако је и са читавим народом. За њега велимо да има карактера, када се синови његови одликују карактером. Напредак народа оснива се на истим особинама, на којнма се оснива и код појединаца. Због чега напредоваше ренубликанске општине у старом веку ? Због тога, што су грађани њихови имали карактера. А због чега државе пропадају ? Због педостатка корактера. Историја и садашњост потврђују то једним речпма. Из новијег доба то је растење најочигледније у енглеског народа. З г краљпце Јелисавете, дакле пре 287 година, енглески навод бројаше на 4 — 5 милиона, а погледајмо како се данас умножио! Енглески је језик најраспрострањенији на свету, саобраћај људства на земљнној кугли вршп се највећма на енглеском језику, племе њихово има највећу обртност, највећу трговипу и — највећу слободу. А откуда постаде тај тако велики напредак ? Да лн срећом, природнпм положајем, железом, угљем или вером протестанском ? Све то можда је било од помоћн, ама је све то споредна ствар; моИни чинитељ тих басноаловних аоследица јесте, у арвоме реду, каракгер. Не може се све објаснити згодним природним ноложајем, богаством угља и железа, јер мач не сече сам, без снажне руке; истом карактер оживљава све природне погодбе. У по неким књигама овладало је сада гледиште, све и сва полагати на положај земље, и сав народни карактер расветљавати с тога теренп то је таква иста крајност, као чаробни назор о људском духу, као да је он и без средстава у свему моћан. И ми велимо, да дух све може, ама са потребним средствима. На иример. Хотећи кроза зид проћи, ја га нећу пробијати главом, већем ћу се латпти потребних средстава, железног длета, чекића и т. д. Зид се не разбија главом, и ко би жалио што не можемо главом разбити зид, па би чинио пребацивања, како је човек слаб, кад ни зид није у стању главом да разбије —• био би будала. Тако морамо и природни положај, угаљ, железне руде и др. сматрати само за средства. Ну, ни длето, ни чекић не могу самн развалити зид, док нема ту човека — тако, дакле, најзгодније погодбе не би ништа вредиле, кад не би ту било једро, подузетно људство, које се уме користити њима. Шпански народ имађаше такође сјајних погодаба, па какав је успех постигао? Не споримо, да односи, пстина, пмају на човека голем утицчј, али да је и шегов лични карактер од велике вужности , — о томе нема сумње. Не може се све објаснити полсжајем једне земље, већ се морамо обазрети и на карактер дотичног народа. А баш то се и потврђује на енглеском народу. Он се поноси са сразмерно највећим бројем знаменитих карактера. У по.штици видимо