Просветни гласник

к а р а

к т е р

послови за руком, завидљивци су одмах готови: „Море, ласно је њему ! Он је у етању за ђубре да узме злато!« Они виде само то злато, а не и трудбу њсгову. 11о да видимо и расггоред њихова живовања. Трговац у иајбољим годинама, здрав, сиожан; има добру радњу, коју би могао још и да увсћа. Радо би се обогатно,- али му се не мпли правилап рад, на своју радњу не полаже тако много, шта више, послове, које је негда с највећом вољом сам обављао, који су сваком трговцу драги, почео је мрзити. Раскош га јс надјачао, одиграва „господина," то јест, беспосличп по јавним местима, касно се диже, докне одспава иоћну теревенку, а када устане, бригу и старање о својој радњи и своме газдннству преноси на домаћицу, а господин супруг иде „да пеца рибу." Ако човек на та.ј начин пе осиромаши, мучно ће се обогатити. То је оно негрговачно кретање, омиљено код свију Словена, изузимајући Велико-Русе, или је то макар извод тога кретања. Права тајна и јединп рецеит за нмућност јесте штедња, скономија, — што је мнмо то, то је обмана. Ни сам подузетни дух, кога служи срећа, пе сме економију занемарити, а парочито је неизбежна за почетак. Познаваоцп нашег народа нису у том погледу вазда задовољни, те се жале, да су наши суседи Немцн већи економн. На њих опет ту?ке се њихови људи, стављајући им за пример Фрапцузе, који су пажљивији, с мало задовол.ни и не воле излишне издатке. Тамо сваки, ко ради, има пред собом јасап смер: да за неколико годнна учини уштеду, која би му у старости била потпора. То је нарочпто рашпрено у редовима занатлија и мањнх трговаца. Народ Француски дао је ве.шчанствену потврлу те особине. То се огледа у стању његових Финансија после рата 1870. и 1871. После онаких удара, после толиких уплењених милијуна, платише Французп за две године још пет тиоућа милиона — и поред тога, имали су још поверења! Како да се објасни та чудновагост? Просто на просто: поверењу, које ужива Француска, јесте залога Француска штедљивост. И сама деца показују већ вољу за штедњом, што то не би могли одрасли? У колико животне потребе постају скупље. у толико их више морамо штедети и ни пару утрошпти у залуд. Угледајмо се увек на људе, који имају мање од нас, па су ипак срећни, а не на оне, који имају више, па се опет жале. Учимо се од оних првих, како да будемо скромпи и да се опиремо навикама. Овде разликујемо две врсте: штедња из лености и штедња из потребе Има људи, који немају никаквих потреба, који су навикли на ттемарност и невољу, па такођер не расинају; други опет, који имају потребе, па да би их задовољили послују од свег срца и цене зараду — за то не расипају. Живот је важан, истинит; ко би за своје знамење узео стих из пијанке, рђаво би учинио. Из тога круга не сме се ништа преносити у стварност, јер се отуда рађа јалова безбрижност, којд је знак неспособности за живот; која се боји бриге и бежи испред ње, ну не може утећи; која се уклања испред рада и пије у стању пословати, осим ариморана, и то за друге, на по кашто чак до претера-

ности. 'Гима људима не достаје потпуно самотворна тежња, подузимљивост и срчаност, с тога дају само грађу туђим намерама. Живот на нас стално наваљује својим силама, наваљује безобзирно. И у малом и у великом морамо, дакло, једнако бити на опрезу, пажљиво посматрати око себе и имати на уму, да само онај живи, који бди; ко је дремован, тај приличи мртвоме. Оирезпост и гибак дјх означавају здравог човека, који хоће да опстане у борби живота. Оамо трезвелима ариаада. ираво, смелом свет. Тешити се изрекама: „Нека иде, како иде !« »Ове ће то земља изравнати,» „Прах и непео* и т. д. јесте, дабогме, лакше од неуморног пословања, да се измени стање, пуно недаћа. Таквим се мудричењем, па ма оно било најнародније, неће ништа доказати. Храброст сваком доликује; срчаност, тиха одлучпост у свима животним недаћама, истрајност, која се нс да оместн клицањем противника, — то су те моћи, које иобеђују судбу. Вити радан, одважан, имати самопоуздања, не сањати, већ размишљати, подухвататп се смело својих предузећа, не ослањати се па чудотворну моћ, већ највпше на себе — то су средства, којима освајамо напредак. На тај начпн излази, шта је то личност: карактер је мерило лпчности. Тако се одликује иојединац п целина — појединац у каквом му драго занимању : земљоделац, радник, ђак, правник, лекар, обртник и сви остали положајн. То су науке, које из познавања узоритих карактера саме истичу. Ко их може све побројити! Сваки народ има своје омпљене слике и прилике. Ми, на име, имамо особити ред људи, којс можемо истаћи у потврду карактера и од њих црпсти снагу евоју н окрепљење у злој коби иашој. То су будилницн народне свести, наши књижевници, који су у напретку чудеса починили. Јунгман, Челаковски, Колар, Пуркиње, ШаФарик, Палацки.... више не треба наводити — у Чешкој зна их свако дете на памет; али, много их је било који нам нису ни билп познати, чија имена нису ни досегла до ступња славе, али су ипак верно пословаш на великој улози. Ево црта њихових: пожртвовање, љубав к послу, истрајност, внтешко држање у добу искушења, и оно пеуморно, непоколебљиво уверење о нечем вишем, вера у добро, сигурност да ће нераздвојна, искрена тежња постићи свој смер и успех жељени — то су те светле врлине, због којих славимо те људе као своје заштитнике и узоре. Они су имали један циљ, тежња њихова добила је израза у јешној чаробној речи: Отаџбина! Она је била њчхова идеја, којој су се посветили и којој су давали живота својом моћном личношћу. С тога су за собом повукли толике сународнике — и иза спа пробудили народ — то је сила карактера. Из таквпх слика и прилика, над гробом наше прошлости, и сада жубори нријатни ток живота. Оно пак весело клпцање, које нлд нашом пропашћу одјекује из густих редова наших душмана, и пророштво њихово, које, о времена на време, продужава нашем опстанку рок кад шест, кад десет, кад опет недесет година, било би само тада оправдано, кад бн се неким наређењем могла избрисати из наших срдаца нмена народних генија и њихова делатност, која је