Просветни гласник

ОСНОВИ МОРАЛА

3.) Како ЧИ1ШМО неправду гласу другога ? Шта јв оговарање а шта клевета ? 4.) Докажите, да човек не треба да оговара и ликад да клевета. 5.) У ком случају смо дужни обзпанити рђава дела других ? IX. П р а в о. Ја сам дужан поштовати живот осталпх људи, њихову слободу, њихопа имања н њихов глас. Исто тако оии су узајамно дужни поштовати мој живот, моју слободу, моја добра и мој глас. Свакој од ових дужности одговара по једно право. За мене је дужност да ја поштујем ваше нмање; с тога сте ви у араву да ме натерате да ја то чиним, ако бих заборавио иа своју дужност; за вас је дужност да поштујете мој живот; с тога сам ја у ираву да вас нагоним да то чините, ако ви снујете заверу против мене. Шта значи право и бити у праву нечега, веома јс тешко разумети. Ну ипак, ]а се надам да ћу влм моћи то објаснити, и да ћеге ви то схватити као што треба, само ако будете пажљиви. Испрва научнте добро ово, а у брзо ћете и разуметн: право је у сваком човеку нешто, што ставља границу радњама осталих људи. Ви сте без сумње већ доста слушали о бојним месгнма и о утврђепим гра,;овима. То су места, у која се не може тако лако ући; она су брањена широким рововима и топовима. Ако бисмо пак хтели да силом продремо унутра, то треба да смо спремни н на то, да силом будемо одагнани одатле. Е, лепо! Сваки је човек као какав утврђепи град. Он је опкољен својим правима као год градови рововима и зидннама, којих се ми не смемо дотаћи; а ако се дотакнемо, то треба да смо спремни на то, да силом будемо одбијени. Према томе ви, и ако сте слободни, ипак се морате зауставпти у својим радњама пред мојим животом, пред мојом слободом, пред мојим имањем, пред мојим гласом; моје радње пак морају се зауставити пред вашим животом, пред вашом слободом, пред вашим имањем, пред вашим гласом. То, дакле, што брани једнога човека од туђих напада, што га опкољава као ровови градове, то је целокуппост његових права. На чему се то оснива? — Ви ћете лако одговорнти на ово питање, ако сте добро разумели што смо до сад учили. То се осннва на томе, што је особа човекова штовања достојна, а ако се ми огрешимо о особу његову, то је он у моћи, да нас нагони да то чннимо. Мој живот је светиња; ви га нападате, ја се ораним; — моја слобода је светиња; ви је нападате, ја је браним; — моје имање је светиња, ви га нападате, ја га браним ; — моја част је светиња; ви је нападате, ја је браним. Ваша дужност је била да поштујете све то; ви се грешите о ту дужност; ја, бранећи се, гоним вас на извршење дужности. Ако ви унотребите силу бесправно, ја се браним силом, ну иравно.

Алн у друштву образованом, као што је нашо, сем у случају самоодбране, о чему смо иређе говорили, човек не смс бити сам свој судија, иначе би била између људи вечита војна, а после, човек и није добар судија у својој ствари; човек обичпо замишља, да му је мпот већа неправда учињена, но што у ствари јесте, и тражи много већу оштету но IIIто заслужује. Друштво је ту, да суди онима, који су се огрешилн о права другога; с тога оно има своје законе, своје жандарме, своје судије и своје тамнице. Ако нам је криво учињено, не намирујмо сс сами, но предајмо тужб} власти и оставимо судовима наше земље, да извиде колика нам је неправда учињена и да нам одреде оштету. Запамтите: У сваком човеку има нечега што треба да задржи радњу осталих људи: то је араво. Право се оснива на томе, што су људи штовања достојни. Не будите ммка^ сами своје сулије. Вежбања. 1.) Иокажите како је човек заштићен иравом од ради>е других људи? 2.) Смемо лн се огрешити о право људи ? Нокажите како силом кожемо одбити свако насил.е иа наша права. 3.) Зашто, у образованом друштву, не мозкемо бити сами своје судије ? X. Дужности доброчинства. Марко Марковић, богати предузимач, осећајући да му се приближује крај животу, позва преда се сву своју децу и сву своју унучад. „Драга децо, дошао је тренут, кад ми ваља пречиетити све своје рачуне ; пре но што се уклоним с овога света, жеља ми је, да вам се исповедим. в Вама је познат мој живот; ви знате, да сам се обогатио из ничега. Мој отац и моја мати бејаху сиротн и не могоше учинити ништа за мене. Ја сам се уздигао сам, својом снагом и својим радом. Ја сам отпочео као зидарско слушче ; за тим сам постао зидарски калФа, па сам по нешто од својих уштеђених надница улагао у разна предузећа, која су успела; за тим мало по мало срећним радом моје се имањце удвостручи, па утростручи, док најзад не постадох богат човек. Имање што вам га остављам, стечено је поштено и законито. Ја сам у мислима прешао сву своју прошлост унакрст, и не сећам се никако да сам од кога што закинуо, или да нисам кад год одговорио својој обавези. „Ну ипак, на измаку мога живота ја се не осећам миран и спокојан: ја нисам чинио зла, алп ја нисам чинио ни добра. »Моји почеци били су тешки и трудни. Може бити да је то учинило те сам постао тако гврда срца. Ван своје породице ја нисам љубио никога; нисам учинио добра никоме. Доброчинство, племенитост, саучешће у невољи другога, оданост, за ме се чињаху увек као да су то обмане. Ја сам хтео бити поштен човек ; то сам и био ; алн ја никоме нисам уступио ничега од свога; нншта нисам хтео себи укратити другога ради.

4