Просветни гласник

434

наука и настава ј

ских права. Зар се у овоме не види мисао ј Русовљева о уређеиој слободи и првобитној једнакости? У VI. тачци деклерација стоји: (( Закон је израз опште воље. Сви су грађани у праву да сами лично или преко посланика утичу на грађење закона". У XV. : „Друштво има право од сваког јавног радника да тражи рачуна о њеову раду". У IX. : «Пошто се сваки може сматрати као невин док се његова кривица не докаже, то ако се већ мора затворити, законом се забрањују све строге мере, које нису потребне." Зар се из ових тачака «деклерација човечанских права" не огледа јасно, да је писац њихов стајао под утицајем чувеног (( Соп1га{. 80с1а1-а». Зар се у одредби закона, као продукту опште воље, у суверенитегу народа, у уверењу да су људи по природи добри, но их сигурно друштво доцније квари, да се људи рађају као подједнако правне и слободне личности, не огледа учење Русо-а о суверенитету народа, о ј штетном утицају друштва на човека ? итд. Устав пак од 1793. г. није ништа друго до Соп^га!; зос1а1 у облику закона. «Француски народ, уверен будући да несреће света долазе отуда, што су људи злоупотребили и заборавили на природна права човекова, решио в је итд., тако почиње чувени јакобински устав од 1793. г. Дакле иста мисао Русо-а, да је природа човекова добра, али је друштво квари. Чл. 25. у «декларацији права грађанина и човека" истога устава гласи : „Суверенитет народа постоји у самом народу. Суверенитет је недељив, неотуђив и незастарив". Чл. 26. «Ни један део народа не може вршитити власт целога народа, али сваки део сувереног скупа има права с пуно слободе да искаже своју жељу". Чл. 27. „Свака личност, која узурпира суверенитет, може бити убијена од свакога". Ова и друга наређења устава од 1793. јасно показују, да је вођама јакобинским био идеал Соп1га1 80С1а1. Устави од 1791. и 1795. грађени су по принципима Монтескијевим. Толико о утицају Француске литературе XVIII. в. на револуцију. На ово ћемо се још једном вратити у последњем одељку, И ако је утицај литературе XVIII. в. био огроман, ипак је велико питање, да ли би тај умни иокрет био једино довољан

мотив онако епохалном догађају, да нису притекле и друге прилике ? И ако су мисли Француске литературе захватиле све слојеве јевропскога друштва, и ако је маса друштва гледала велики умни покрет, и ако је она инстинктивно опажала буну ума иротиву аукторитета, ипак би се можда револуција мало дуже одгодила, када би литература била једини њезин узрок. Истина је, да је напад нрешао с области религије на политику; истинаје, да је и на овом земљишту својом дубоком анализом указала на ништавилост и штетност установа аукторитета; истина је, да је помогла буђењу свести; ипак је невероватно да би тај покрет тако брзо у дело прешао, да није било других прилика, које су помогле умној револуцији. И поред свих убедљивих теорија, ипак би маса још много деценијума мирно сносила терете апсолутизма, да их он сам није сувише отежао, те их "°ћ ослабела плећа масе не могаху више носити. Ми мислимо овде на злоупотребе апсолутизма. Умни покрет XVIII, в. припремио је духове, а катастрофу изазвао је сам апсолутизам. Умна револуција претходила је социјално-политичкој револуцији. Умни иокрет XVIII. в. и слободоумна литература јесу иосредни, а злоуиотребе аисолутизма. неиосредни узрок француској револуцији. Кад маса не могаше већ да одржи огромне терете апсолутизма, када злоупотребе његове прећаху већ и опстанку самецелине, тада је маса, инстиктивно осећајући то, устала, предвођена интелегенцијом, која се васпитала под утицајем идеја Француске литературе XVIII. в. Апсолутизам, као и све човечанске установе, носио је у себи све клице за полет и пад. Као год оно што Шекспирови јунаци носе у себи трагични моменат, тако је било и с апсолутизмом. Власт иде руку под руку са злоупотребом, то је стара истина, онолико стара колико и сама власт. Узуриирајући сва политичка права, налазећи се на висини своје моћи, која заноси и опија, живећи у блеску, сјају, слави и раскошу, апсолутизам је постао мора, која је тешко притискивала на груди народа. Индивидуа и њезина права губили су се пред самовољом апсолутизма. Он не допушта индивидуалну слободу ни конкуренцију подобности: «Ве8роЦ8ти$ 181 иптег Шепс1, ает СИапг еп12ипс!е1 81сћ ап