Просветни гласник

4 40 НАУКА Лагранж са узДахом, који другоме не бисмо опростили, али овом великану морамо,вели: „Нзутн је био врло срећан, што је имао да објасни један систем света; на несрећу, ностојисамо једно небо". Не могу се упуштати у потанко излагање, како је Њути дошао до овога закона, а радо ћу изложити тачније, но што се то обично чини, значај општега закона гравитације. Месец се окреће око земље у елиитичкој нутањи, ириближно можемо узети у кругу. Кад не би утицала на њ ннкаква сила, он би се кретао услед инерције у правој линији тако, да би се, кад полазимо од оне тачке путање, која је земљи најближа, оЧиглеДно удаљавао од земље. Да би се к земљи опет у нрвобитну раздаљнну ириближио, мора ое његова путања искрпвити, брзина се месеца мора, бар с обзиром на правац, ароменити. Сваку пак промену брзине зовемо убрзање. За убрзање је потребна сила, т. ј. скуп снољ11их прилпка, од којих зависи ова промена брзине. На месец дејствује, дакле, сила, чијн правац иде према средишту земље. Овај став, ако га ослободимо метаФпзичке прпроде , значи прост Факат убрзања у кретању месеца у правцу према средишту земље. И на камен дејствује сила, чији правац иде према средишту земље. Да ли су обе сиде истоветне? Ово је питање опет метаФнзичке природе; његово позитивно значење јесте: да ли се обе силе управљају по општем закону ? Ово је питање пмао Њутн да реши. Да убрзање месеца није толико као и убрзање камена на површпни земље, то беше очигледно, и нпје изгледало ни мало вероватно, да би могло дејство земље у свима раздаљпнама бити једнако. Требало је пронаћи закон, по коме се дејство земљо са раздаљином умањава. Геометријски закључци препоручиваху а рпоп закоп обрнутога квадратнога одстојања. Одстојање камена од средишта земље износи једанполуиречнпк земљин. Просечно одстојање месеца пзноси 60 земљиних нолупречнпка. По горњем закону требало би убрзање месеца при његовом крегању да буде 60 X 60 = 3600 пута мање од убрзања камена. Ну, како је познато, пут што га тело при датом убрзању описује, раван је производу из половине убрзања и квадрата времена. За једаа секунад опише месец мањи нут него камен. За један мпнут увећаће се његова нутања 3600 пута, т. ј. постаће исто толика, као и пугања камена за један секунад. На овај је начин израчунао Њутн 1666. године, да се месец нриближује земљи у једном минуту за 13Ч 3 стопе. Камен се пак приближује у једном секунду за 1572 стопе. Обе количине нису једиаке.

И ВАСТАВА

Многи би се истраживачи задовољили овом приближном подударности, али Њутн је задао себи строже услове, и зато је одложио своја истраживања. Тек годпне 1682. враћао се понова на ова рачунања. На основу мерења Псагс!—ових (1679.), која даваху прве ноуздане податке о дименсијама наше земље, сазнао је Њутн, да је он у својим пређашњим рачунима узео ове дименсије сувише мале. А тим је, паравно, и она количина, која је била значајна за његову теорију, испала сувише мала. Он је рачунао с новим иодацима: и гле, нашао је потпуну истоветност! Месец иада к земљи као и каиен, са убрзањем које је у обрнутој размери квадрата раздаљине од земље. Међу тим, Њутн је и у другом иравцу испитао један- део гравитационога закона. Закон обрнуте квадратне размере одстојања постао је омиљена тема тадашњимФизичарпма: Нооке, \Угеп, На11еу, идруги бавили су се том мисли. Али има разлаке између простога исказивања и тачнога доказивања. Њутн је једини иоказао — и само је он то и могао иоказати, кад је пре тога открпо иифинптезимални рачун, — да је онај закон водио до Кеплеровнх закона, т. ј. да се планете крећу у елипсама. Обрнуто пак, из пстинскога кретања планета могао се нзвестн доказ за нривлачну сплу, која се умањава с квадратом одстојања. Ну ова сила могла је бити за сваку планету саецифична, т. ј. у једнаком одстојању од сунца не би морале две планете пмати једнако убрзање. Али трећп закон Кеплеров потврђује ову једиакост, а тим је доказано, да једнако убрзање, које зависи само од масе сунца и квадрата одстојања од сунца, сналази сваку планету у сваком положају. Ова сида управља, дакле, целом нашом сунчаном системом. Алп у каквом је одиосу ова сила према земљиној тежи? Да ли ове две силе нпсу специФично разлпчне? Овде је Њутна нанустпло нскуство, и он се морао машити ирннцииа, или боље да речемо, постулата иауке. Један од основних прннципа Њутнове механике беше једнакост акције и реакције, т.ј. узајамно деловање два тела вазда јеједнако, али сунротно. Овај би принцип радије звао последицом. А рпоп немамо право пронисивати двема масама да једиако дедују једна на другу. Искуство такође не доказује непосредно, да је овај усдов вазда испуњен. На основу сложених истинских догађаја не можемо доћи до тако простога и основнога односа теда. Али посредно се уверавамо о истинитости принципа цди последице, што даље то темељиије, зато, што не би бидо могућно по-