Просветни гласник

4 4 1

стројитп иаучну теорију ма каквих механичких појава, кад не би ово предиостављади. Сунце утиче на земљу. По наведеном принцину утиче и земља на сунце. И тако имамо: 1. дејство земље на камен, који се налази на њеној површинп; 2. дејство земље на месец; 3. дејство земље на сунце. Прве две силе су истоветне, т. ј. оне се по истом закону упраиљају; а трећа сила? II она се управља по истом закону, те је с њпма истоветна. Закон онште гравитације почео се јављати Њутну у својим величанственим потезима; остало је још само једно питање: да дц није ова сила особина само огромних небесних тела, сунца, земље, планета ? Ово је питање опет решио прпнцип једнакости између акције и реакције. Земља нривлачи камен, камен, дакде, тако псто и^ивлачи земљу. Еад камен размрвпмо, онда дедује једнако свакп његов делић. Дакде, није гравитација сиецпфична особпна небесиих теда, него је опште својство свију тела. То се својство може исказати овим речима: Сва тела у васелени аривлаче се силама, које имају, за ма какве две масе, аравац араве линије која тела сааја. Величини ове силе равна је количнику из ироизвода маса иодељеном с квадратом раздаљине. III. Законом оиште гравитације достигао је нндуктпвни метод свој врхуиац. Огромнп круг најраздичнијнх кретања обухваћен је уједно, као неопходна доследност једног јединог закона. Ну тим не бејаше свршен задатак иозитивнога, научнога пстраживања. На против, са оне внсине могда су се тек сада прегдедати она пространа поља, што их је наука освојила, и која су се имада помоћу дедукцпје потпуно савладати и учинити приступачним нашем сазиању. Њутн је сам већ обележио у своме бесамртном делу „Принцшшјама" план величааствене механике небесне. П на самој површинц земљипој биваху појави гравитације сдоженији, него што се из просте теорије Галилејеве могло закључпти. Дедукцпја се одужпвала за труд око проналаска њених основнпх ставова новим пропаласцима, што их је и само искуство иотврдило. До сад се вазда говорпло о средишту земље, нрема коме се тежа управља. Да је земља потпуно СФерна лопта, једнако густа, и да се обрће око своје осовине, могди би смо тако и даље говоритп. Њутн је показао, да СФерна теда, која су потпуно густа или оар таква, да њихова густпна зависн само од од^тојава од средишта, делују тако, као иросветни гласник 1892.

да је у средишту усредсређена њпхова маса, па зато је и дедовање у свима тачкама њихове површине једнако! Ну земља пема облик потпуно СФерни, она ннје једнако густа, на већ из тих разлога њена је привлачна сила у разним тачкама њене површине неједнака, и њени се правци не секу у истој тачки, у средшпту земље. Амо долази и деловање ротације, тако звана средобежна сила. Т. ј. да би делићи на површини земљиној описивали кружне линије по закону ротације, потребна је извесна сида, која је управљена према средишту те кружне лпније. Ова нам се сила јавља у главноме као гравитационо деловање, а само остатак јавља се као права тежа. Све ове околности компдикују иначе просте односе теже на земљиној новршини у толпкој мери, да њихово тачно истраживање, т. ј. одредба убрзања при слободном надању на земљиној површпни, даље одредба обдпка земље, спада међу најтеже научне проблеме. Ието је тако и код другога појава; његову је теорију, која је проста и за прво оријентовање довољиа, сам Њутн извео: Овде млслимо на прплив и одлив мора. Површииа к средиште земље неједнако су од месеца удаљење. Зато на њпх делује неједнака сида. Ако мислимо само чврсте дедове земље, онда тим постаје напон, само што ми не можемо да сазнамо његов скривенп утицај, који је можда за космички живот земље од велике важности. Међу тим слободно покретљиви делићи мора изложени су ресудтантној разлици сида и скупљају се према месецу тако, да два голема тадаса обилазе непрестано око земље, и, ударајући на разне начине о обале, дају својим различнам обликом повод сдоженим појавима. Ади ови и сдични пробдеми математичкога и Физичнога земљописа, ма да су важни п занимљиви, губе свој значај према великим задацима праве механике небесне. Планете обидазе око сунца по законима Кеплероввм, али овн су закони последица закона опште гравитације. По овом закону привлаче планете једна другу. Да ли могу, дакде, и даље да вреде закоил Кенлерови, а ту нема спора, кад је баш из тих сумњивих закона изведен закон гравитацлје ? Ну ова се спорна ствар решава, кад помисдимо, да Кендерови закони вреде само као прва прпближност за истпннтост. Узрок је тога огромна маса сунца, којој дејство има такву превагу, да се узајгмно деловање пданета једне на другу јавља према њему, врло незнатним одступањима од елиптичнога пута. Ово одступање, тако звана пертурбација, јесте нов и врло јак доказ оиште вредностп закона гравитације.

57