Просветни гласник
оонови
МОрллА
23
VI. Л а зк. Мала Јованка беше иајживљс и иајразборитије дете у целој школи. Нико није умео да исприча лепше какву причу од ње. И њезина учитељица је говорила, да је Јованка кадра всома живо представити себи све оно што чује или о чсм чита. Али ове лепе особине Јованкипс кварила је јсдна гадна навика. Она је лагала, лагала у свакој прилици. Ако је која њезина другарица причала шта јој се десило, Јованка је одмах измислила ма шта п причала као истииит догађај, јер није трпела да се што само њезиним другарицама догађа. Ако се говорило о чем , што Јованка није видела, то се она брзо умешала у разговор и говорила што јој је на ум падало, па ма како то бпло далеко од ствари. Њезина учитељица и њезпни родитељп корели су је због тога често, али то све беше узалуд, Јованка оста лажљива и лаж њојзи прављаше задовољства. Тек један страховит догађај би кадар, да је ослободи те гадне навике. Једнога вечера распростре се глас по селу, да је стара баба Невена, која сеђаше у крај села, и о којој се мислило да је богата, убијена од неких зликоваца. Све село беше упропашћено, но кад се људи повратише мало од препасти, почеше нагађати ко је могао извршити такав злочин. — Нема сумње да је то дело оне битанге, Миладина, рече један. — Врло лако, јер су га често виђали да се шуња онуда, рече други. — Ако је он то учинио, додаде трећи, то мора да су му хаљине крваве, а то ће се видети. Јованка је била присутна и њој више није требало. Она је већ била кадра да представи сеои догађај и који се није десио. — Неће се видети ништа, рече она; он је опрао своје хаљине у потоку; вода је била црвена; ја сам све то видела кад сам се враћала из школе. То беше лаж, Јованка не беше видела ништа. Али реч та оде од уста до уста па је и власти сазнаше. Одоше Миладину и тамо случајпо затекоше свежањ влажних хаљина. То беше доста. Пандури однесоше свежањ, а Миладина одведоше у затвор и ако је он уверавао да је невин. Јованци се у брзо даде на жао, кад виде шта се учини с Миладином. Дању и ноћу беше јој пред очима слика Миладинова, како погнутом главом иде окован, праћен пандурима. Она јс могла иоправити своју погрешку у неколико, само да је признала своју лаж. Ну лажан стид је задржа. Једпог дана њезин отац доби позив од истражног судије да дође с Јованком у суд. Јованка се уплаши јако и беше већ на путу да призна. Лажан стид задржа је и опет. Иред истражним судијом Јованка понови оно што је рекла на дан убиства; ну глас је њезин дрхтао кад је говорила. Судија то опази, и како није пронашао никаквих даљих доказа, који би Миладина теретнли, то хму се Јованкино понашање учини сумњивим.
»Пази добро, дете моје" — рече јој судија „на сваку своју реч, коју изговараш на овом месту. Је ли истина то што си сад рекла ? Да није то како год измишљено? Лагати се не сме шшад, а парочито не прсд судом; рецп ми истину, чисту истину, и нншта друго до саму истину.« После ових озбиљних речи Јованка разумеде замашај своје иогрешке; зло које је учинила застраши је, а још више оно што га је могла учинити. Она зајеца пагло, а румен јој нодиђе у образе. «Опростите, госноднне, ја нисам говорила истину... (< само јс толико могла рећи; сузе је сву облише, али јој олакшаше и терет на срцу и она се сакри оцу за леђа не смејући иогледати у судију. , То јој беше последња лаж. Запамтите: Не лажите никад; аоштујте увек истинц. Из бегавајте аритворство и лицемерство. Буоитс отво' рени и озбиљни, ну знајте да није увек аотребно д а искажете све што вам иадне на ум Уздржл>ивос т и обазривост нису лаж и иритворство. Вежбааа. 1.) Шга је даж, притворсгво и лицемерство 1 2.) Покажиге да лажући грешимо према себи и нрема другима. 3.) Смемо ли лагати у доброј намери ? 4.) Шга је отвореност и озбиљност 1 5.) Да ли су уздржл>ивост и обазривост исго што и лаж 1 VII. Уговор и задата реч. Мени треба новаца; ја одлазим код ког трговца и узимам на зајам колико ми треба, обавезујући се, да ћу му их после три месеца вратити с интересом, — то је уговор; треба ми врт или њпва за рад ; ја их узимам од ког газде под закуп, обрађујем их , берем с њих плодове и продајем, а газди чије је то, плаћам онолнко, колико смо погодили, на имао толико прихода од тога врта или њиве или не; и тојеуговор. Уговором се обавезују дакле два или више лица да што даду или учине једни другича под неким условпма. Уговори морају бити најстроже исвршени. Погазити пх значи огрешиги се о нравицу. Ја имам права да уживам кућу, врт, земљу, што сам их закунио, докле год траје уговор, но исто тако моја је дужност да тачно плаћам киријуида не кварим туђу властитост. Судови се старају да се тачно врше ппсмени уговори. Ну уговори усмени обавезни су исто тако. — Павле је куиио вола на нашару, ну пошто није имао готових новаца, то обећа нродавцу да ће га исплатити другог месеца; нико не беше сведок тој куповини. Ну Павле је ипак дужан, да вола исплати реченога дана, и то по цену уговорену. — Али ако је во болестан, зар га је Пабле и тада дужан платити?