Просветни гласник

карактер

љењу. Тежњама својим морамо начинити пролаз, како бисмо се ослободили из подручја код отшх ствари, које можемо и сами свршавати. Што се тиче „благостања," ту нам је ласно разрешити познати спор — будући је благостање неопходно потребно као средство. Тако су то збиља разуме.ш они, што су народу препоручивали благостање, као што опет други, обожавајући одушевљење, нису мислили на штури патромет, већ на одушевљење, које је кадро да се покаже у животу, да нешто изврши, што има стварне вредности, било то у науци или у уметности ; радиности, трговини. Посленосг, истрајност, добра ооља, разум, дух — све бисмо то обухватили једном речју, којом се може најподесније означити, какав треба да буде човек. Та је реч — карактер. 'Го најпоузданије оружје своје морамо усавршавати у борби живота; и како смо били добри фи • лолози, кад је за то била потреба, како смо у своје време место генерације музичара почели одгајивати генерацију математичара и подузетнпкл — тако ћемо под притиском ненријатељског утицаја одгајити напокон у целоме народу опрезне, чпсте и чврсте карактере.

V Карактер, уметничко дело. Радња и личност; шта је драмски (карактер)? Антигона, Ада, Порција и др. Петар Велики, Хавличек. Јунаштво, способност и марљивост. Морални карактер, највиша слика и прилика људског би^а. Гласови народа и песника о вредности његовој. Природа и одношаји. Као што нас чини блаженим уметничко дело у опште, тако иам нарочито појав карактера пружа највећу меру чистог задовољства — јер је карактер најпредње дело уметничко. Слика нам се допада, када се поједини делови слажу међу собом и са целином. Такву складност означавамо у потнуном карактеру. Колико се год побуди у њему иесугласности, догађајима у животу, све морају бити изравнате и утишане; све служе на то, да би се псбедннм обновљењем изазвала складност и да би се карактер развио у пунији, дубљи живот. Творевина карактера јесте такођер нека вештина. Шта је уметничка радња ? Давати градиву облик, или, представити ствар у спретној целини, да се допада. Шивот нам такођер даје доста градива. Морамо радити, измењивати, изводити. Па и саме себе морамо васпитавати и одржавати се против спол>ашности. Све управљање из младости, васпитање и учење мора бити управљено на то, да би тај живот учинили самосталним, да би му развитак олакшали и обладали снагом његовом. Све што зборимо о васпитању унутрашњег човека, када, то јест, не гледамо на саољне способности, да се овде исказати кратком реченицом: »Нека сваки створи

од себе карактер!" Више циља не може бити у свему образовању. Као што уметник израђује своје дело, тако и човек непрекидно израђује и усавршава свој карактер. С правом се вели, да је карактер дело уметничко. Дакако да јесте, и то највише и најдостојније. Па и сам је живот уметност. За уметности, као што су: музика, сликарство, вајарство, глума, само су по неки позвани. Не можемо никоме замерати, што није композитор, сликар, или што нема диван глас тенора — али, бити честит човек, то је дужност свакога. За ту уметност аозвани су сви без раз.шке. Зато смо и истакли, да је карактер система вештачких правила, то јест таквих, које сам свесно поставио самоме себи. Карактер према природности стоји, од прнлике, у томе односу, у коме и уметник арема. натуралисту. Овај може да има дара, огромног дара, у стању је да произведе многу красоту, ама ннгда знатно уметничко дело. Отуда ироистичу само »Фрагменти«. Има људи који се подају навикама, сићушним смеровима својим, таштини, раскоши њихова је девиза: кивзег а11ег! Као што у уметништву од натуралисте постаје уметник само студијом, а без ње остаје вечно незрео и неспреман — тако без свесне тежње нико неће бити карактер. Увек нам на њему нешто не достаје, ма да не би смо одређено ни назначили шта. Свако је лице тако омогућено, да је у стању заузети у свету неки положај и извршити неку улогу. То велимо кратким изразом: свако биће има свој смер. Кад га не постигне, рађа се у њему неса гласност, дисонанција. Карактер не трпи у себи дисопанцију, гледа, дакле, да је уништи и да себе са одношајима доведе у склад. Ну пре но што то пође за руком, траје време неизједначености, које не чини добар утисак на остале људе. Та унутрашња неизједначеност нојављује се у целом понашању човека, и тада велимо, да са карактером није још готов, да је у добу прелаза, незрео, неодлучан, несталан. Ну за таквог је још најгоре, када би за знамење изабрао удобност, те се не би ни трудио да изравна свој спор. На пример. Многе године пословао сам на извесном смеру. Сву своју снагу, своје уздање и наду живота положио сам нату једну страну, хотећи добити место, у коме би, што обилатије, могао делати. Али, на то место би постављен другикоји је можда уживао бољу наклоност претпостављених, или је био „боље народности.« Пријатељи заборавише на ме у одсудном тренутку, или ме напустише; злоба нађе утока у лажи и, у кратко, многогодишњи напори беху узалудни и ја ту стојим далеко од сваког успеха, остављен и напуштен, чијој се недаћи многи још и радују. А зар је у животу оба пола мало таквих примера Р Ну још по најгоре што 6и било, то је шабрати оно Шззег аИег. Само то не никако, јер, ако ме је и обманула она нада, ту је друга, снажнија. То је онај велики смер, за љубав кога смо и хтели постићи онај мањи, ту је идеја, која нас крепи и одржава у свима незгодама, која нам помаже сносити и заборављати неправду. Имали смо прилике да видимо такве људе, мужеве, према којима је учињен грех, као и оне иесретне девојке, којима је љубав уништила живот.