Просветни гласник

26

КАРАКТЕР5

Ну, они ипак нису пропали, не зато, што су мање осећали, већ што су више нословали. Обожавам онога, коме у унутрашњости Гори свети плам, Који гаји тамо мисао велику, Као брдо поносно руду злаћену, Као чврсту осу, око које се Срчаност све више и више уздиже, Као молитву, која тешити зна И када му се разруши рај. Тако човек води љуту борбу; без обзира на лоше околности, он показује према снољнем свету вољу своју, самосталан је, јесте особа делатности, јесте карактер. Из истог извора потиче учинак драмске уметности. Основни јој је ред: представити нам, како се развија догађај из догађаја, како све, што се збило, јесте условљено и са осталим стоји у вези по закону узрочности, као узрок и дело. Може бити да не знамо, како се то дешава тамо у спољнем свету, али осећамо као узрок себе и знамо, како спољни догађај пониче нашом вољом. Зато је радња дакле, ток и појава воље људске, једино градиво драмске уметносги: човек у борби, према другвм силама, против којих иставља своју личчост. Шта је драмски? Када се воља људска уздигне до дела, које има утисак не само на гледаоце, већ и у самој драми дејствује као што ваља. У колико је изворна затегнутост била већа, у колико су се међу собом даље разишли смерови појединих страна, у толико је више поникло живота, у толико је утисак јачи, више драмски. За то овде и нагласисмо, какае морају бити личности у драмском производу — значајно је, да им велимо карактери. Различност је међу њима велика — с обзиром и на начело и на јачину — али један знак в;)ља да имају у драми све главније при.шке. Имају да буду одређене и своје сонствене, а не само празни носиоци имена. И ето, тражећи велике карактерне појаве. можемо се дотаћи драмске књижевности. Да наведемо само неколико примера, са којима се може сваки иадлиже упознати. Из богате књижевносги Јелина, сачувало нам се истина мало, али за то мајсторскпх дела. Једно такво мајсторско дело јесте СоФоклова драма о Антигони. Два јој брата падоше у боју; падоше по што се између еебе избо^оше ножовима. Борба њихова водила се око престола и краљ Креон забрани једнога од њих погрепсти. Антигона јеидеа1 сестринске љубави. У побожном делању свом, које јој налаже закон божји, да би брату указала нотоњу почаст, долази у спор са законом светским. И у томе спору оличава се цео њезин карактер: племенитост, узвишено мишљење, снага, доследност, нежност и отпорност против насиља. До душе, она у тој борби пада као жртва, али се баш у томе оличава њезин карактер. Поред ње стоји сестра јој, Исмона, мило девојче, исто тако племенито, узвишено и нежно, али са мање отпорне снаге. Ове две ирилпке трајно нам се у душу урезују. То, што смо видели овде, у једном од највећих уметничких производа, кадро је да оживи у души нашој неку баснословну а ипак истиниту величину. Што се

таквим приликама више занимамо, што дубље у дело проничемо, тим смо све чвршће привезани за њ . То је сестр а. — Даље, пак, да поменемо Аду, Каинову сунругу, из песме Вајронове. Њезина нежност и дубока разборитост, као и узорита верност нрема мужу — чини од ње једну од најкраснијих прилика, са којима сс сретамо у драмској књижевности. А како ли се тек дотичу овака лица нашег свакидањег живота — тамо идеал сесгре, овде идеал жене ! Да не наводимо више, — Антигона и Ада морају се читати целе. Шексиир је оиет мајстор да истакне и опише зликовачке жене против оиле мушкиња (1Јас1у МасћеШ). Ну овде морамо силом прекинути конац, који нас заводи, да не бисмо сувише зашли у лепу књижевност, у многобројне редове типских ирилика, које не пуштају дух из свога круга тако лако. Историја, прошлост — дају нам такођер богате примере; подсећају нас на знамените јунакиње, славне краљице и њима сличне ирилике — али, над многим светлим владаркама стоји узвишена Корнелија, мајка прослављених Граха, та предетавница матере римске. Необично је голем број имена људи, који су на особит начин и у необичној мери дали доказа своје душевне снаге, показа.ш свој добар или лош карактер. Једач од примера, који се највише памте, јесте цар Петар I. Велики. Тај човек (мислимо на време његова цветања) беше слободан, госиодар себи и прохтевима својим. Имађаше велики, илеменити циљ\ образовање и напредак свога парода, развитак душевног му живога и достојно такмичење са образованим народима. Том циљу посветио је овој живот, у њему беше воља његова усредсређенп. На како је свестрано изводио тај циљ, какву је показао способност на свима пољима, корачајући вазда смело напред! И после, са каквом је снагом изводио замишљаје своје. Гледајући на огромне последице џ.шовске му снаге, морамо признати, да ако је икада коме с нравом дато нме Велики, то је запста Петру [. Он ]е муж класичан, савршеи. Због њега помињемо опег Карла XII., који је сушта слика и прилика његова. Ако ко хоће да зна шга је карактер романтичан, нека шведскога краља представи поред цара. До душе, и онај ће иривлачити својом романтиком, ма ипак—каква разлика! Овде велика историјска задаћа и средства за њу мудро бирана; тамо празна жртва јадног славољубља п отуда бедне последице. О Нааолеону и Вашингтону мало час беше збора. Именима Гарибалде и Мацинија морамо припојитп успомену на поднтичке благороднике — а ту је, напокон, место, да опет споменемо нашега (чешкога) Карла Хавличека. Име његово пишемо са свим под утисцима, добивеним по години 1850., када мртвило беше овладало целим нам завичајем, те грађани листом полагаху оружје, када се политичка нренулост сматрала за грех и када у целој чешкој краљевини, у целој Аустрији, ни једно јавно гласило не смедијаше рећи: Ви тамо горе, ви вршите злочин ! — Таду. је једиио Хавличек, можемо рећи сам самцит, улагао свој протест и неустрашно стајао на бранику светиње права, и не само да је мислио: