Просветни гласник

5»

К А Р А

К Т Б Р

гч

то јо неправда, всћ им је то и у очи креснуо. Из таквих карактера нроистиче снага, срчаност, свесност и живот. Када би било повише таквих карактера, многе би се ствари друкчије дешавале. Када поспемо железне опиљке по хартији, они ће лежати оиако, како су пали; али, на ономе месту, где се под хартијом скрива магнетски пол, сви ће се згрнути у особиту гомилу, те ће чинити лепе сразмерне пруге. Сличну моћ има и карактер на л>уде у својој околини: зачмалост или смрт наступа свуда где нема варактера; ред, красота и сходност циља показује се тамо, где се он појави, и људи му одају пошту и с вољом и без воље. А тако исто дејствује и сама успомена на њих, слика њихова урезата у душу парода, — сваки опиљак у близини магнета постаје магнетичан, За све што је велико треба и дара великог, ну још више: воље. Пре ће чврста воља и с мањим даром извршити знаменита дела, него најсјајнија даропитост, којој недостаје воља. Оно чини право језгро сваког јунаштва — то нам потврђује цела историја. За јуначке подвиге треба можда тренутне одлучности, уздигнуће воље на необичну висину, али то ће трајати за кратко време. Сачувати човека са опасношћу свога живота, на јуриш отети заставу, учинити одважно дело у непријатељској зсмљи; или као поморски капетан, тонући са својим бродом, нпак командовати спас жена и деце на другоме броду, па за тнм пропасти са својом дружином; драговољно се жртповати неизбежној смрти при одбрани важнога места и т. д., — то се наводи за најдичнију појаву витешке мисли. — Друге је врсте снажна воља, она, која, истина, није тако високо уздигнута, али је за то оличена за дуга времена у неуморноме напору. Пример су са то сви велики испитивачи. Дуго година морају изучавати, да би само постигли висину, на којој је наука, па истом тада иастаје изворан рад: да сами истражују. Ири томе им се истичу толике сметње, велике и мале, да обичан читатељ, који добива повољне вести о изналасцима, нсма о томе ни појма. Често имају да се боре и са предрасудама својега доба, са величинама, које се бојг светлости и напретка, са завидљивошћу и непријатељством својих колега и т. д. Ту је потребан онај моћни, свети плам. Вез челичне пстрајности није се постигло никад нпшта од велике вредности. То у маломе можемо видети и на себи, да све што смо постигли, постигли смо трудбом. Ваља ударнти гласом на марљивост, потребну и дару, ако има да се потврди: г Дар и сиособност — то је усталаштво." Доста је раширено мишљење, да је дар управо таква особина човекова, која га избавља од посла, да човеку даровитоме све ше само од себе, тако, да му напрезање и није потребно. Међу тим, ствар стоји са свим друкчије. Даровитост је у тесној вези с радом, гони га на рад и не може се друкчије ни показати, до у раду. У даровитости је већ обухваћен рад, јер не допушта ленствовање, захтева пословање, да би снага њезина имала примерних последица. Само људи, који уображавају да су ђенијални и у томе виде неку повластицу, због које им се остали имају нокоравати, — само се они

заогрћу тим плаштом, да би прикрили своју леност. Издају се за „ђеније," а не стварају ништа од вредности. Људи пеоспорних способности јееу у исто време и велики трудбеници. Они раде много више, но што се то да Еидети обичноме оку, послују, по кашто, и тада, када би се могли одати благовању. Они су штедљиви у трошсњу времена и не злоупотребљавају дневни отпочинак свој. Да би обладали својом струком, мора да је скроз позпају; да би постали мајстори, морају се за дуго вежбати. Свако велико дело има своју историју, и пре но што је добило свој одређени облик, оно је морало претрпети разнолике промене на путу усавршавања. Уметничка делатност обухвата собом рад; дакле не само да му се не противи, него је баш она рад и још нешто вшие, чпме се једино и разликује од свакидашњег рада. Ко би у томе желео бољег објашњења, пека обрати пажњу на целокупни развитак слике или кипа. Исто је тако и са уметништвом, где је реч о игри. Уметник, који свој посао лакоумно узима за снграчку и не жртвује му довољно иажње, брзо ће пасти са своје висине, те неће одговорити захтевима, које му стављају савест и општинство. Сваки прави уметник мора бити вредан, много више, но што то и замишљају обични аспиранти уметничке славе. Градиво се лако не савлађује оно се истом после борбе предаје мајстору. цТехн«ка <( тражи дуго вежбање, а сама творевина чини тако особито ступање у људској души, да се не дају поставити правила, али Је ипак извесно, да што више напредујемо, тиме стављамо и веће захтеве, тиме се уметник више изучава и себе савлађује. На пример. У уметничком производу појави се много одељака, који су ванредно лепо испали за руком, али ни у колико не одговарају целини. Може бити, да су уметннку дражи од свију осталих, ма ништа за то, он их мора изоставити, ако хоће, да се нс крњи утисак целине. За то је опет потребно великог савлађивања и строгог самокритичког укуса. Уметник, мање свестан, оставиће у своме делу све, што му је дошло до руке. Можда неће изоставити ни оно, што у суштини не ваља ни само за се, а ружи и цело дело. Истрајност, велики смерови, самоуправљање, снажна и обимна воља — ето то су, у опште, знаци карактера, које налазимо код људи свију врста, па били они уметници, научари, подузетници, обртници, јунаци, државници или шта му драго. Морални нарактер — добра начела енергички и доследно извођена — то је највиша снага развитка, која нам је позната, највиши степен светског живота, вршак свију идеала. Човек не може бити више него карактер. Сва вредност његова и његово достојанство, сва цена бића му састоји се у карактеру. Шта је према њему спол,ни сјај, удешеност и раскош, узвишсна иородица, богаство, лепота и младост? Да би то јасније представили, учинимо испоређење. Сетимо се кога познатог човека, ка-