Просветни гласник

уништити уверење у достојанство и у неусловљену раскош људског духа. Баш обратно, нека се с почетка и чини ствар грозна за ове или оне одомаћене прилике и облике, најзад ће и наше уверење учврстити, јер ће у научним последицама само имати за се нов доказ. Да само узгредно додирнемо једну реч, која се често понавља. Та је реч материјализам. Она има много значења, која се често мешају једно с другим: или означава теоријски поглед на свет, или тежи за телесним благостањем. Тако се нашем добу пребацује, да је сувише материјално, да нема појма за нешто више и т. д. Имамо кратак узорак за то, како треба овде градити разлику; то јест, узмимо све, што се тиче материје или градива, средство: онда имамо пуно права, да се сматрамо за узвишење средстава, којима постизавамо нешто више — а у исто време не заборавимо, да то материјално узвишење инак није то последње. Уважавање материјалних средстава јесте погодба, да би се народ, да би се васколико људство развијало, али погодба није последица. Проширење материјалистичких погледа не би било штетно, ако будемо ствар правилно схватили. Клањати се пред олтаром свемогућег материјализма и побијати све што се не може опипати, омирисати, окушати, чути и видети, градити бесмислице од науке о материјализму, које одбацују све што вије широко, дугачко и дебело — чак и тамо, где се најнежнији екстракт материје, то јест банкноте и акције, сматрају за једину битност, а при том заборављати гпта је управо у свету делотворно: у томе има много назора и погледа. Обожавајте материју како хоћете, али не заборављајте, да и сами знате о њој врло мало и да баш све и није материја. Карактер не можете објаснити материјом, као што га не може и однеговати материјализмом — а карактери су нам потребни. Или, зар се дају измерити у дужину и ширину јунаштво, тачност, племенитост и пожртвовање ? Да ли се дуност може мером огранич (Ти? Не, ни тако званим природним законом, јер ни тај није твориво људског духа. Зар свест човекова није узвишена нада све комбинације материјална градива, над сјајем и раскоши ? Они велики људи, које ми узесмо за узоре, не беху комади материје, већ мудри људи. Не видесмо до сад зрела човека, који би издржао и последњи испит у погледу материјализма. Испит се тај састојао без обзира на научне наводе, пређе учињене: 1) Човек си, имаш частан и светао карактер — дакле, јеси ли ти поштен или материја ? Сваки материјалиста морао је признати вредност карактеру, коју би приписао себи. 2) И онај, који искрено мисли и место старога Бога поштује материју од свег срца, јесте такођер одушевљен за некакву своју идеју ; ко силом шири идеју материјализма, већ дакле није материјалиста. Ну, ту смо већ на најужој граници, с тога нека је крај. Циљ овим редовима не беше обарати теоријску науку материјализма, већ само скренути пажњу на однос његов према питању карактера. Даље, много се сада збори о тако званом ништавилу човека ; измишљају се читаве системе, ништавило се исказује у нравилној науци, читаве се

секте стварају и поносе се тим именом. Не придајимо им већег значаја, него што заслужују. Не дајмо се варати ни славиим именима, јер ту не вреди ауторитет. Као ауторитет не бисмо смели навести ни Канта, када посљедице његовог делања не би биле приступне свакоме и када се не би ослањале на здрав разум. Ови ти заступници ништавила или нихилисте, па били опи у Русији, Немачкој или Фр-шцуској, нису домислили — учење њихово не додирује основицу нашег уверења. Оно је као дисонанција у музици, служи само на то, да би се чар и моћ хармоније што јаче истакла, да би јој учинак повећала. — Тако и овде, њихови ће назори само пре код нас пробудити уверење: да њихова наука није одзив истине. Према њој вазда ћемо бити протестанти. Ако је сва светска слава и лепота само лук и вода, ако је све што видимо нигде и ништа, онда супрот томе износимо као једини разлог: ирисутност илеменитих карактера. Опи се истичу изнад пропасти ништавила. И најупорнији нихилиста мора им се покорити, мора их признати, ту за његово №ћИ настаје крај. Двојица нихилиста, људи поштени и племенити, одушевљени за своју идеју, могу узајамно најбоље оборити своју науку. Противу нихилизма нема бољег лека од карактерологије. Један противан навод то је бол, и заиста је од великог оправдања. Али, рећи ће заступници ништавила, бол и у сну осећамо; ту остаје једини навод : дужност. У њој лежи таква истинитост и непобитна важност, да престаје сваки домишљај, којим човек хоће сама себе да обмане. Овет не може да трпи никаквих опсена, ни лагарија, и када бисмо понављали по тисићу пута: Оав је овај свет ништа, празан сан — нећемо је ни за тренут ућутати, јер ће она својим гласом једнако одговарати : Нека је како му драго, ти имаш да вршиш своју дужност. У томе лежи страхотна истинитост, која „живот -сан" без милости оглашава за празну песничку слику. Докле год човечанство буде човечанством, биће дужност, морал, карактер оно, што ћемо безусловно уважавати, и људство се не да из тога уверења отргнути никаквом недовршеном спекулацијом. Честит човек, чист и светао карактер вазда ће битн највеће достојанство. Нигда неће наступити тренутак, да нлеменитост у делању, поштење, истинитост и доброта не би билп ни за шта сматрани него ће вазда бити највећа људска тежња: испуњавати своју дужност, бити моралан товек, па ма шта се дешавало унаоколо. И када немилосрдна судба, у лошем расположењу свом, поништи човеку све што га одушевљава, када загрози пропаст п нпштавило, те нам ишчупају из срца драге бајке и гатке : тада се човек прихвата опет унутрашњости своје, и из својих прсију износи злато више вере, уверење о вредности и личности својој, уверење о том, да је више од таласа на мору и сапунског мехура, те ће понова основати лепшу, величаиственију зграду својега живота. Да сјај и раскош нису истоветни са благостањем живота, за то нам свакидашњи живот пружа много доказа. Човек се неће с њима задовољити, и као што огњени напитак жеђ само дражи и иза-