Просветни гласник

32

К А Р А

К Т Е Р

да је бипе за се, или личност, неусловљена и творачка. Тим познањем човек се узноси бескрајно високо нада свом видном раскоши, јер јој је он сам дао постанак; узноси се тако високо, као творац над делом својим — па за то с правом можемо рећи: да сви наводи против личности човека немају никакве вредности — или, ако би и имали, та им је вредпост само условпа, али човек има ту вредност нросту, неусловну (апсолутиу). Ако би прво гласило: човек је кишта ирема свету, онда је оправдана и друга изрека: Свет (разумемо скун тих појава, боја звукова, таласа и т. д.) арема човеку такођер је ништа. Сјај и васколики жагор свстски јесу само трепуци у бпћу мом — свакн тренут свесности Јесте нешто нада сву меру узвпшенпје у иоређењу са материјалпим примерима — земља је грудва, коју газим, па и сама кумовска слама (млечпи пут) губи се пред тренутном свесношћу. Ето, тако је зпаменито омеђио Кант шт а је личност, — а за тај највиши ступањ човечијег знања има Кант само једну подесну реч: карактер. Али, људи нису такви, у стварном животу све је много мање узвишено — ту видимо само ограничење, невоље, зађевице, грехове, преваре и обмане. Личност, разуме се, никоме се не може очитовати, ни појавити, јер би тада била појава, била би негде у времену и простору, имала би величину, обличје и боју и т. д.; то мора човек осећати, сам знати — морам сам имати у себи уверења о сопственој вредности, о томе, да сам личност. Никоме на свету не могу доказати, да је слободан, јер он сам не може видети слободу мимо себе. Или човек осећа своју узвишеност, или је не осећа. У овом другом случају не може му се нигда ни доказати. А исто је тако и с карактером. То, да је човек слободан, да је личност, да има неусловљену вредност, мора човек у смисли доконати, домислити, то јест, мора се служити умом и у мишљењу не стати на половини пута, већ мора мислити до краја. Карактер човека, каквог га Кант обележава, није појава, није ствар конкрегна, о којој бисмо моглирећи: гле, ето га ту — на том и том месту, траје толико и толико, толико је и толико тежак, дугачак и т. д., већ га се само домишљамо; зато му Кант даје име домишљени ; карактер домишљени — докле карактер појавни, то је човек, с каквим се сретамо у истинском животу. Домишљени карактер јесте узрок карактера аојавног, ми га морамо претпостављати, ако хоћемо да у оиште разумемо могућност карактера и морала. Шта је човек ? Његове снољне видне особине не исцрпљују га, његово биће, његова језгра другим се изражава. На то остаје једипи одговор: Тајност човека јесте домишљеии карактер. С;(д смо на највишем ступњу духа, како је та реч икад била тумачена. Вишег погледа о човску — не може бити. А где је извор томе преузвишеном мишљењу о нашој личпости ? Где је кључ за све те истипе, које су још пре сто година добпле израза, али се још нису одомаћиле? Кратка реч: дужност. Да је човек биће способно за моралност, то је Факат, па полазећи отуда, домислио је право биће чоиеково. Истом ће отуда сва старија

суђења мудраца, верских оснивача, иесника, глас и мишљење народа, у колико се тичу морала, добити надлежног објашњења, иостигнућа и зависности, која изненађује. 1 ) Сада, домисливши се истом вредности човека, моћи ћемо јасније појмити, да су све спољне и случајне особине, биле опе каквог му драго сјаја, према тој вредности само голи привесци, јер не досежу до језгра човекова; оне све долазе у свет појава, али човек је личност и стоји више свега. У исто време видимо, како је овај неограничени израз мисли, као у опште највишн могући израз човека. у вези с оним, што је тако посве обично, да рсчемо свакидашње: то јест, у вези је са дужношпу. Као што је размишљање о дужности водпло к познању домишљепог карактера човека, тако опет испуњавање дужности није ништа друго до његово посведочење, тако, да можемо рећи: најбољи и једини доказ да има човек неоспорну вредност, јесте тај Факат, што у свету има дужности, а доказ за иешто више јееу уредни, добри, честити људи. Тако је и било и биће. Осећај дужности, вредност човека, свеспост, морал, домишљени карактер неће нигда потамнети, него Ие се вазда узносити к јаснијој светлости. То више знање неће се нигда угасити у људским грудима, него ће се из њега вазда рађати нова слика за то више у човеку, када стара слика не буде одговарала новом стању и развитку. Као што смо већ неколико пута казали, човек се мора осећати узвишеним, те да би се прихватио узвишених ствари, ну инак скроман, јер не чини изузеће од осталих, пошто су и они такођер узвишени. Сумња, да ће зар истраживање, наука, одважни напредак бити опасни светим вишим интересима, отпада сасвим, јер то не може никада бити. И најсмелија наука у најбољем случају кадра је да унпшти старе незнатпе чаролије, детииске представе, символе и- бајке — али нигда неће у нама

') Морамо да прозборимо о једном таквом додиру. Говорили сио једнако о иростом закону : ,Ти треба да вршиш своју дужност*. Ко ту заповеда? За тај рачуи да узмемо стваран пример: Два су човека, од којих је један одржао реч, други није. Кад испоредим та два чина, нећу се устезати први да похвалим, други да покуднм. Прво дело доиашће ми се, друго не; донећу, дакде, ва свако дело свој суд, суд хвале или нокуде. По чем ћу се унрављати у томе суђењу? Јамачно по сопственом уверењу свом, а никако но спољњем разлогу. Своју реч одржати јесте запохвалу, погазити је, стидио је — у свима приликама, вазда и свуда. Мој суд у томе случају такођер је очевидан, прост, неусдовљен, а такав је сваки суд, којим каквом делу моралну вредност признајем или норичем (прост суд вредности), или којим дело оцењујем с моралне сгране. Дакде не могу рећи, да је повод суду неко други, до ја сам, моје биће у својој највдаститијој језгри, или мој разум. Ну, такав суд вредности да се и друкчије изразити, ва пример место: Нохвално је одржати реч, могу рећи : Треба одржати евоју реч — и ето, тако нам се појављује у Форми закона; ствар је иста у оба случаја, само је израз други. Повод је томе суду : здрав разум, који сам себи ствара законе, те га због тога и зовемо самоунравним (аутономпим). На судовима вредности оснива се морална наука Хербартова, док Кантова на иростом закону разума. Али додир обојих очигледан је.